Наше небо

Војислав Карановић је свој песнички углед, поступно и сигурно, градио током деведесетих година протеклог века, да би данас припадао ужем кругу одабраних имена савремене српске поезије. У времену када се речи и смислови беспоштедно расипају, када поезија посеже за гласним и површним ефектима, већ сама Карановићева лирска сабраност чини важно обележје разлике. То је лирика помног проницања у космологију нашег унутрашњег света и света који нас окружује, и ти светови, смотрени кроз увеличавајућу поетску оптику, откривају се у свој дубини и пространству слика и значењских прелива. Након читања песама Карановићеве збирке Наше небо постаје нам јасније да се бескрајни простор над нама и бескрајни простор у нама огледају и међусобно препознају.