Аутор: Јохан Волфганг Гете
Страна: 232
► Остали детаљи

Гледавши у детињству луткарску представу с мотивом Фауста, мали Гете никако није могао да заборави лик Фауста. Како је време пролазило, тај лик је бивао све снажнији, да би, напослетку, и оживео у Гетеовој књизи. Оно што нам је Гете оставио јесте, засигурно, ова величанствена књига – Фауст, толико лелујава и снажна, права слика драмско–епске форме, која кроз своје целине, било мање или веће, осликава животни пут главног јунака Фауста. У дијалогу Бога и Мефистофела, спознајемо о ученом младићу, односно Фаусту, који се бори између жеље да открије све тајне света и људске ништавности и немоћи која му онемогућава да открије суштину и смисао човековог битисања.


Уморан од тога што му наука, а касније ни магија, није помогла да схвати суштину свог постојања, помишља на самоубиство, а спас у томе доносе црквена звона, која га враћају у стварност, међу људе. Тада се упознаје са демоном, са Мефистофелом, који жели да му покаже како се хедонизам постиже у свакодневном задовољавању нагона и страсти, а не у учењу и истраживању. Дружење са Мефистофелом постаје пут великих и малих уживања, почевши од студентских пијанки у Ауербаховом подруму. Гете је
желео да његов јунак доживи љубав, па га тако подмлађује како би се заљубио у Гретицу, која у њему буди чиста осећања и мисли и која му помаже да схвати да је он, заправо, биће небеског и земаљског порекла. Међутим, Фауст не одустаје од лутања…


Ово неуједначено дело, које, према речима Гетеа, има и почетак и крај, а ипак није целина, изражава оно што се у нама бори годинама, вековима. Наша жеља за сазнањем, за оним бесконачним, за недостижним, буди у нама једног Мефистотела, налик оном у Фаусту и управо та жеља за недохватљивом истином чини нас људима. Гете је овим делом само желео да нам каже да је свако од нас, заправо Фауст, који у себи носи клицу мефистофеловског зла, Гретине доброте и Фаустовог трагања.