Аутор: превод са руског: Јован Хонда и Младен Станковић
Страна: 158
► Остали детаљи

Благословио: Митрополит Њујоршки и Источноамерички Иларион, Руске Православне Заграничне Цркве

ПРЕДГОВОР

29./16.11.2006. године, десио се значајан и символичан догађај: у патријарашкој резиденцији Свето-Даниловског манастира, предстојатељу Руске Православне Цркве, патријарху Алексију Другом, били су предати владичански жезал и богослужбена одјејанија која су припадала поглавару Руске Православне Заграничне Цркве – митрополиту Филарету Вознесенском, као и део личне архиве Првосветитеља. Ове светиње донете су из Бостона (САД) у Москву, ради испуњења последње воље приснопамјатног владике Филарета. Тај чин постао је још једно сведочанство дуго очекиваног сједињења два дела Руске Цркве – Московске Патријаршије и Руске Заграничне Цркве, која се после 80 година (од Декларације митрополита Сергија, 1927. године) сјединила са Московском Патријаршијом РПЦ, на дан Вазнесења Господњег 17./4. маја 2007. године. Документ званичног сједињења - Акт о Канонском Општењу, су потписали патријарх Московски и целе Русије, Алексије Други и митрополит Источно-Амерички, Лавр – у име Руске Заграничне Цркве, у Москви.

Пред своју смрт, митрополит Филарет је завештао свом келејнику и најближем сараднику, протођакону Никити (Чакиров) да, када престане прогон Цркве у Русији, једно од два његова архијерејска одјејанија и жезал буду предати ''Најсветијем Сверуском Патријарху када Господ ослободи отаџбину Руску и кад наступе благословени дани предсказани светим Серафимом Саровским Чудотворцем'', а друго да преда у Дивјејевску обитељ.

Протођакон Никита је чувао одјејанија до краја свог живота и пред смрт их је предао о. Роману (Лукјанов), настојатељу Богојављенског храма у Бостону, са речима: ''...Кажи им коме су припадала и кажи им да смо их чували као зеницу ока и да је владика митрополит Филарет, када је савршавао чин прослављања Новомученика и Исповедника Руских, у својој састрадалној души преживљавао страдање сваког мученика и радовао се њиховој непоколебивости и верности истини. Митрополит Филарет је 1981. године савршио велико дело саборног и народног прослављања многомилионитог збора нових угодника Божијих'' – написао је протођакон Никита у писму о. Роману, који је у новембру 2006.године одјејанија предао архимандриту Тихону (Шевкунов) као представнику патријарха Алексија Другог.

На тај начин, предајом и примањем одјејанија најжешћег противника и критичара Московске Патријаршије од стране Заграничне Цркве, које је претходило потписивању Акта о Канонском Општењу, извршено је символично помирење та два раздвојена дела Руске Цркве.

Да бисмо схватили значај овог догађаја, треба знати да је митр. Филарет био најнепомирљивији противник МП сво време свог предстојатељства РПЗЦ (21 годину), да је отворено тврдио да je Московска Патријаршија лажи-црква због свог отвореног служења богоборним властима у СССР које су прогониле веру и Цркву и да она нема благодат, позивајући се на каноне који заповедају свргавање епископа који су постављени захваљујући утицају светских власти. Митр. Филарет је то своје становиште излагао и усмено и писмено, што се може делимично видети и из писама објављених у овој књизи.

Нама није овде циљ да излажемо његово становиште, нити да га бранимо нити да га нападамо, саборни разум Цркве је већ дао суд по том питању али читалац треба да зна какви су били ставови митр. Филарета по овом питању да би могао да схвати значај овог преноса одјејанија као знака помирења - исцељења ране која је била најболнија рана руског народа осам деценија, као и да стекне тачан увид у његове ставове.

Митрополит Филарет је био светоотачки непоколебиви ревнитељ за чистоту Православља и очување древног руског црквеног предања, исповедник православног самодржавља (монархије) и непомирљиви борац против екуменизма и безбожног комунизма у његовој напаћеној отаџбини, и као такав већ је препознат широм православне васељене од стране многих поштовалаца.

РПЗЦ деценијама није хтела да ступи у канонско општење са Московском Патријаршијом, наводећи 4 основна услова које је МП требало да испуни да би могло да дође до поновног уједињења:

1. да се прославе Новомученици Руски, 2. одрицање од Декларације митрополита Сергија 3. да МП призна РПЦЗ за канонску цркву и 4. прекид делатности РПЦ у оквиру Екуменистичког покрета.

Као одговор, Московска Патријаршија је навела да су сви ти услови испуњени јер је:

1. 2000.год. на Јубиларном Сабору, РПЦ прославила 1154 подвижника вере и благочешћа као Новомученике и Исповеднике Руске.

2. У Разјашњењу Акта о Канонском Општењу, Московска Патријаршија изјављује да је ''како у заграничниом делу Руске цркве, тако и – што је нарочито важно - унутар Русије, ''Декларација'' митрополита Сергија схватана од стране црквеног народа као болесни, трагични компромис, а не као слободни глас Цркве Христове. ''Декларација'' је сматрана за наметнути документ, који није изражавао слободну црквену вољу''.

Тачка 3 - подразумева се да МП потписивањем Акта прихвата РПЦЗ као канонску цркву, јер је и тај став, између осталог, био наметнут од стране безбожних власти, чији је притисак на МП трајао све до 1980-тих година (Московска Патријаршија, као и Цариградска, сматрале су РПЦЗ расколницима, ''Карловачким расколом'', ''Карловчанима'').

Као одговор на тачку 4, МП наводи да ''Православна Црква искључује сваку могућност литургијског општења са неправославнима. Нарочито је недопустиво учешће неправославних у литургијским дејствима везаних за такозвана екуменистичка или међуконфесионална богослужења.'' .

Са друге стране, што се тиче става РПЦЗ према МП, и сам Филарет је јавно говорио: ''Наша Црква, да кажемо, никада до сада није то питање у форми заједничког разматрања и осуде изражавала, али ја сам убеђен да у тој самој совјетској лажи-цркви благодати нема и не може је ни бити, јер је одступила од верности Христу и тамо Христа Спаситеља нема и не може Га ни бити. То је моје дубоко уверење. Ја га никоме не намећем али говорим отворено онако како мислим''.

По питању благодатности МП, РПЦЗ се званично држала става који је изнео 1934.год. свештеномученик Кирил Смирнов, митрополит Казански, Мјестобљуститељ патријарха Тихона, који такође није примио Декларацију: ''Тајинства које савршавају Сергијанци, правилно рукоположени за свештенослужење, несумњиво су спасоносна за оне који их примају са вером, у простоти без расуђивања и сумњи у њихову дејственост, и који чак ни не подозревају ништа нескладно у сергијанском устројењу Цркве. Али, истовремено, Она служе на суд и на осуду онима који их савршавају и онима који им приступају, а који добро поимају неправду која постоји у сергијанству, и својим непротивљењем тој неправди показују преступну равнодушност према поругању Цркве. Ево зашто православни епископ или свештеник треба да се уздржи од молитвеног општења са сергијанцима. То је неопходно и за мирјане који се свесно односе према свим појединостима црквеног живота.''

Са друге стране, митр. Филарет, као човек дубоко промишљен у свеми што је говорио и радио, сигурно је имао основе за свој став али, у крајњем исходу, Богу хвала, испоставило се да није био у праву. Јер саборно учење Цркве је изнад појединачних мишљења, макар то било и мишљење светитеља. И свети могу да погреше, историја Цркве је пуна таквих примера, али то су појединачна мишљења о неком питању, која не чине обавезно саборно учење Цркве.

Шта је саборно учење Цркве?

Св. Викентије Лерински у делу, ''О изложењима вере уопште или о општем карактеру православне догматике'' , каже: ''У самој Васељенској (Саборној) Цркви, свим мерама треба се држати онога у шта су веровали свугде, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви: зато што заиста и у правом смислу јесте васељенско, како и само значење те речи говори, колико је то могуће - оно што све обухвата. А том правилу ћемо, напокон, бити верни, само ако будемо следовали заједништву, древности и сагласности. Следовати заједништву значи признавати за истиниту само ону веру, коју исповеда цела Црква, на целом земном шару. Следовати древности значи ни у чему не одступати од оног учења кога су се несумњиво држали наши Свети Оци и преци. И на крају, следовати сагласности – значи у самој древности примати само она одређења вере и тумачења, којих су се држали сви или, у крајњој мери, скоро сви пастири и учитељи'' (превод наш).

То јест, то је учење, мишљење или став о неком питању које је прихваћено од свих Помесних цркава, од свих православних епископа а преко њих и од целе њихове пастве, свугде и у свим временима.

Овде је важно навести и који је то критеријум православности којег су се држали сви православни у свим временима: сви су они поштовали одлуке 7 Васељенских и 10 Помесних сабора (укључујући и Архијерејске саборе помесних цркава), који су, опет, као суштинску карактеристику при доношењу својих одлука имали то да су сви они своје одлуке доносили на основу и у складу са одлукама донетим на претходним Саборима (у ранијим временима и на другим местима). Тако Четврти Васељенски Сабор као прво правило доноси: ''Признадосмо за праведно, да морају важити правила, која су од светих отаца до сада на сваком сабору изложена била.''

Дакле, они су усвајали претходне одлуке и на тој основи, у истом духу су додавали нове које је требало донети, у складу са изазовима времена у коме је Црква живела. Никада се није десило да Оци одбацују старо и доносе нешто ново што није у складу са претходним одлукама и предањем или му противречи. То би био принцип револуције у Цркви, што је недопустиво. Основни принцип на коме Црква, од Апостола почива, је принцип послушности и верности ономе чему смо научени и што смо, било писмом, било речју - примили.

Тај светоотачки критеријум наводи чувени каноничар, еп. Никодим Милаш у књизи ''Правила Православне Цркве са тумачењима'' , код тумачења правила Пето-Шестог (Трулског) сабора (правопис наводимо као у изворнику):

''Првим дијелом овога сабора било је, да у име васељенске цркве исповједи и свечано утврди вјеру православну, како је она изложена била на пређашњим саборима и да преда анатеми све оне, који су против те вјере икада учили... (Оци) исповједају и проглашују, да се има чувати од сваке новштине и неповријеђена вјера, која им је предана од апостола и св. отаца, а посебно сви догмати вјере, који су издани били на васељенским саборима: првом никејском (325.), првом цариградском (381.), ефеском (431.) халкидонском (451.), другом цариградском (553.) и трећем цариградском (680.), дакле на свим саборима васељенскима, који су држани прије овога сабора.

Овако је сваки васељенски сабор радио, прије него што би започео своје дјеловање, то јест, исповједио би и утврђивао догмате, који су на пређашим саборима изложени били. Али у томе, што су сви сабори васељенски, а исто и овај, понављали пређашње догмате вјере, не састоји се још сав значај ствари, него се тај значај и снага, по мудрој опасци архим. Јоанна у тумачењу овог правила, састоји у томе, прво, што се исповједање догмата оснива на опћој, једнакој вјери свију људи, који се прославише у цркви Божијој и који су били видјела у свијету, по Богом просвјећеном уму њиховом, по чистоме познавању истине, по сталности својој у чувању те истине и по светости свога живота, и друго, што основу и светињу православног исповједања саставља непрекидно предање од самих апостола, а које се предање свето и неповрјеђено чува од стране православне цркве као аманет.''

На основу овог критеријума и св. Серафим Саровски говори: '' Наша Црква нема никакве мане, тешко ономе човеку, који једну реч дода или изостави, тешко ономе ко се дрзне да унесе било какве измене у богослужење и уставе (типике) ове Цркве која је ''стуб и тврђава истине″ и о којој је Сам Спаситељ рекао да је врата паклена неће надвладати, да ће она непромењено остати до краја – до Другог Доласка. Свака жеља да се унесе некакво тобожње усавршавање, измена у правила и учење Свете Цркве, јесте јерес, жеља да се створи своја посебна Црква по измишљотинама људског разума, одступање од заповести Светога Духа, и то и јесте хула на Духа Светога, која се неће никада опростити. Тако су поступали и поступаће сви који су отпали од јединства са Светом Апостолском Црквом, о чему ап. Павле говори: ″Јер су такви лажни апостоли, лукави посленици који се претварају да су апостоли Христови. И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости. Није дакле, ништа велико ако се слуге његове претварају да су слуге праведности којима ће свршетак бити по делима њиховим″ (2. Кор.11,13-15).

Тако и сваки онај епископ или клирик уопште, који уводи неку новину нпр. у календар или богослужење, без одобрења Васељенског Сабора (јер је богослужење једно и јединствено, усаглашено у целом Православљу и као такво предмет Васељенског (саборног) разматрања а не појединачне Помесне цркве или епископа) - такав епископ се сматра непослушним саборном разуму Цркве и самовољним удом, који уноси пометњу и њега треба довести у јединство са свима осталима по том питању, или га одвојити (одлучити) од пуноте Цркве, као самовољног и непослушног Цркви, као гњили уд, због којег цело тело Цркве може да пропадне, нарочито ако Архијерејски Сабор те Помесне цркве забрањује било какву измену (у богослужењу нпр.).

Јер, ако Васељенска (саборна) Црква дозволи једном епископу или Помесној цркви непослушност и самовољу у неком делу, онда сваки епископ, клирик, па чак и мирјанин није дужан да се повинује одлукама Цркве, тада сваки служитељ може да измишља своју ''литургију'', па чак и обреде Светих Тајни и све остало, јер није дужан да буде послушан Цркви. На тај начин се кида нит прејемства од светих Апостола кроз непослушност Васељенској Цркви, која је све потоње установила. Јер ако епископ може да буде непослушан и самовољан, онда може и сваки други Њен члан, по било ком питању. Јасно је да се непослушношћу Цркви, нарочито од стране епископа, руши сама грађевина Цркве, која је Тело Христово.

Саборно мишљење Цркве, дакле, је оно које опредељује шта је истина. Будући да ниједна Помесна црква (укључујући и РПЗЦ) није тврдила да МП нема благодат, неоправдано је и Филаретово мишљење да је МП безблагодатна. Тако да је саборни разум устврдио да МП има благодат и да митр. Филарет није био у праву, упркос Декларацији и свему осталом.

Осим тога, ово мишљење митр. Филарета данас злоупотребљавају многе православне ''зилотске'', ''истински православне'', ''катакомбне''... заједнице, проглашавајући ''званичне'' Помесне цркве за безблагодатне, јеретичке итд. због учешћа у Светском Савезу Цркава и Екуменском покрету.

Наша је дужност да упозоримо благочестивог читаоца на то да било какво застрањивање у том смислу - јесте погрешно. Наравно да ми не подржавамо учешће православних у ССЦ и Екуменистичком покрету на овај начин како се то данас чини - уз молитвено општење са неправославнима, што изричито забрањују Канони Цркве - и у том смислу се надахњујемо учењем и исповедништвом митр. Филарета, али тврдити да нека Помесна црква због тога нема благодат – је застрањивање.

Јер када би митр. Филарет био у праву по питању благодати у МП, онда у Московској Патријаршији не би могло бити тако великих савремених светитеља (да наведемо само неке), као што су: св. Лука Војно-Јасенецки, Матрона Московска, Серафим Вирицки, Амфилохиje Почаjевски, Алексије Кабаљук, архимандрит Гаврил Мелекешки и мноштво других, још неканонизованих светих подвижника (као нпр. старци Сампсон Сиверс и Николај Гурјанов) из времена комунистичког терора, који су опстајали у тим апокалиптичним временима, као клирици или лаици Московске Патријаршије.

Али они постоје, и то је необорива чињеница, исто као и светост св. Јована, Шангајског Чудотворца, као нетљене мошти блаж. митрополита Филарета Вознесенског и новојављеног викарног епископа Источно-Америчке епархије РПЗЦ - Константина Есенског или мироточење и чуда од Монтреалске Иверске иконе Мајке Божије или иконе св. Николе из Лас Вегаса, који сви припадају Руској Заграничној Цркви.

Тако да ни Московски Патријархат, који је, заједно са Цариградском Патријаршијом оспоравао благодат РПЗЦ – као расколницима, нити митр. Филарет и други епископи РПЗЦ који су оспоравали благодат Московској Патријаршији због издаје Православља и отвореног служења безбожној власти и учешћа у Светском Савезу Цркава и Екуменистичком покрету – нису били у праву. На славу Божију, и једна и друга црква су донеле миомирисне плодове светости у лицима својих светих мученика, исповедника и подвижника.

Јер Христос је рекао: ''От плодъ ихъ познaете ихъ'' (По плодовима њиховим познаћете их) и то је једино мерило правоверја и правоживља у Цркви Христовој, од стварања света до Другог Доласка Христовог. А да и светитељи међусобно имају различите ставове по одређеним питањима, јасно је из историје Цркве.

Али, без обзира на ту заблуду коју је имао, митрополит Филарет остаје велики борац за чистоту православне вере, за идеју самодржавља (монархије), велики противник и разобличитељ комунизма, екуменизма и свих новотарија у супротности са предањем Цркве, као и свих неморалних појава у савременом друштву, веран заветима Отаца и до смрти непоколебив у чувању предатих му истина, велики узор и надахнитељ нашег ''малог стада'' у последњим временима.

Тако је О. Серафим Роуз писао о њему:

''Подобно древним Светим Оцима, он је изнад свега поставио чистоту Православља и, веран духу Васељенских Сабора, он је остао усред свеопште религиозне смућености, усамљени заштитник истине... Велика заслуга владике Филарета на тој критичкој етапи историје Цркве, састоји се управо у томе што је он, без склоности да фарисејски обожи ово или оно слово црквеног закона, без и најмање склоности према исцеђивању ''доказа јереси'' из изјава епископа-екумениста, са свом јасноћом објавио тај јеретички, анти-православни дух, који стоји иза савременог екуменизма у свим његовим пројавама, и упозорио какву опасност они носе данас и какву катастрофу припремају у будућности. Па ипак, на велику жалост, само је мало њих од православног духовништва и мирјана, потпуно схватило озбиљност упозорења владике Филарета. Њега не схватају ни ''леви'' ни ''десни''.

Толико о митр. Филарету.

На крају само да кажемо пар речи о особеностима овог превода његових проповеди. Будући да је митр. Филарет Свето Писмо, као и друге богослужбене текстове, цитирао на црквенословенском, онако како га је свакодневно читао и памтио, ми смо овде, у циљу враћања тог црквеног, свештеног језика у свест савременог читалаштва, те његове цитате оставили онако како је он и говорио а у загради смо навели превод на србски језик, ради бољег разумевања. Митр. Филарет је некада мешао руски и црквенословенски, али ми смо и то навели онако како је он говорио, као особеност његових беседа. Сви ти цитати на црквенословенском и руском, писани су савременим руским писмом, ради лакшег читања.

Преводилац


САДРЖАЈ

Предговор, 6
Житије блаженог Филарета исповедника, 14
Духовно завештање митрополита Филарета, 26
Празничне беседе, 40
Недеље пред Великим постом, 57
Велики пост, 71
Страсна седмица - страдања Господа за људски род, 108
Писма, посланице, 116