Аутор: Јасминка Петровић
Страна: 156
► Остали детаљи

Наслов овог романчета, и лајтмотив књиге, сажима унутрашњи доживљај свих могућих ужаса и бламова који прете дечаку по имену Страхиња, петнаестогодишњаку кога уз малу матуру што се примиче, муче разноразне паклене муке одрастања, у породици и око ње. Како се један београдски петнаестогодишњак брани од домаћег хорора, свакојаких бламова, како се носи са фаталном љубављу према наставници српског, са татиним романсијерским покушајима, дугом косом и брадом, мамином бољком и часовима есперанта, и коју улогу у том бурлескном "билдунгсроману" имају један бицикл и једна Маша?


Јасминка Петровић не жели да суди о поступцима свог малог протагонисте и лукаво га пушта да сам исповеда своје муке, у перо уместо на психијатријском каучу. Свко поглавље, дакле, личи на једну успелу терапеутску сеансу: Земљо, отвори се, Овоме се нисам надао!, Оставите ме више на миру!, На дну дна, Само ми је још то фалило!... и све тако, са пуно уздаха и усклика, закључно с Потопом, све до ране јесени, омиљеног годишњег доба саме ауторке. Захваљујући овој срећној конциденцији, ваљда, и роман се завршава слутњом, ако не хепиенда, онда помирења и хармоније, са светом и самим собом, пре свега, које крај пубертета евоцира. У ово случају, и уз незаборавне илустрације Добросава Боба Живковића.