Аутор: Жељко Вукобратовић
Страна: 74
► Остали детаљи

„Поезија говори и о већем од себе, већим стварима од свијета, о љубави, и смрти. Стварима које не може да носи па их успут гура и ваља пред собом а често од њих прегажена и на њих слијепљена откотрља се у непознато и освјетли га изнутра. На начин да сјенке падају тако да свако види другачији одраз а опет није сигуран шта је видио. Чак и кад понире у себе писац поезије то ради на начин као да се отискује чамцем низ ријеку посматрајући њене обје обале, и свјесну, и несвјесну. Шта год о њој да кажете јавиће се многи и рећи вам, е није баш тако, погријешили сте, него је то овако и онако. Пропустили сте ову димензију. Промакао вам је овај угао. И знате шта? Сви они ће бити у праву. Е то вам је чиста поезија. На крају моје извињење за ироничан и помало комичан тон којим је писан овај текст. Но, све бих поновио и на озбиљан начин. И на самом крају да се још мало нашалимо. Поезија није поучна, поучне су фусноте, чак и ако су погрешне. Ако нећете шта друго да читате, читајте фусноте.
Са посебним уважавањем и искреним задовољством.“