Autor: Marina Cvetajeva
Strana: 144
► Ostali detalji

Opis

Zavija treću noć pred vratima – autor Marina Cvetajeva

Iz predgovora knjige Zavija treću noć pred vratima:

Stjepan Lučin, po zanimanju lekar, po plemenitom unutrašnjem opredeljenju poklonik čudesnih izraza ruske poezije, obradovao nas je novim prepevom izbora pesama Marine Cvetajeve, hrabro se suočivši s odgovornim poslom da na naš jezik prenese mnogoznačne poruke ove izuzetne pesnikije. A poezija Mrine Cvetejeve, kao i sav njen život, prepuna je kontroverzi i pitanja, zagonetki bitisanja i dilema, sukoba stvarnosti i principa. Njeni stihovi kriju tajne duše, još uvek nedovoljno shvaćene složenosti života. Oni se moraju čitati po nekoliko puta i pamtiti da bi se potpuno shvatili. Mora se znati i to tragično rusko vreme revolucije, građanskog rata, strane intervencije, stalnih sukoba, gladi i nestašice. Mora se razumeti tragika pesnikovog života, gubici dragih osoba, izvesno nesnalaženje u istorijskim burama, osećanje nemoći da se utiče na neposredne okolnosti. Mora se shvatiti i genijalnost Marine Cvetajeve i da je Vološin bio u pravu kad je rekao: «U tebi ima materijala za deset pesnika… i to izvanrednih!»

Shvatajući tu stvaralačku različitost i bogatstvo pesnič- kog izraza, složenu konstrukciju stiha, Stjepan Lučin je najpre odlučio da se zadrži na pesmama objavljenim u zbirci koju je 1990. priredio Jevgenij Jevtušenko, ali nije odoleo izazovu i da je dopuni nekim pesmama po svom osećanju. Tako smo dobili knjigu od oko 90 pesama – dovoljnu sliku ukupnog stvaralaštva Marine Cvetajeve, pesnikinje koja, po rečima Lidije Subotin «…nije imala ni preteče ni sledbenike, kako na književnom, tako i na filozofskom planu.» Njena originalnost u svakom pogledu toliko je snažna i izražajna da je to zapazila njena kći Alja, koja je još kao devojčica 1918. zapisala: «Moja mama je veoma čudna. Moja mama uopšte ne liči na mamu… Ona je trpeljiva, može mnogo da trpi. Ona se ljuti i voli. Ona uvek negde žuri. Ona ima veliku dušu. Nežan glas. Brz hod.» A Pavel Antokoljski zabeležio je u svojim sećanjima: «Imala je svoj vid i sluh koji nisu bili nalik na neke druge, imala je vlastitu talasnu dužinu… Nešto krilato kao da je zračilo iz nje. Bila je ispunjena unutrašnjom puškinskom slobodom – stalno negde usmerena, budna, hrabra. Stvarno je volela – ne sebe, već svoj govor, svoju reč, svoje delo.»

Takvu Cvetajevu predstavljaju i ovi Lučinovi prepevi. Možda prevodioci, jezički čistunci i dobri poznavaoci oba jezika i ruske poezije mogu ponešto i zameriti, tvrditi da je odstupio od pesničkih formulacija i nije najbolje transponovao pravi stvaralački izraz. Medjutim, mora se priznati da je Lučin shvatio tu genijalnu različitost Cvetajeve, da je iz raspoloživih pesama odabirao ono što je najkarakterističnije, da je uložio ogroman napor i vreme, da se konsultovao sa nekim stručnjacima da bi pronašao najbolje forme ove skoro nemoguće reprodukcije. Nije uspeo, a nije ni mogao da nam potpuno prenese sve one fine nijanse ove nedostižne poezije i on to sam i priznaje. Njegov trud u ovom slučaju graniči se sa pravim podvigom, a njegov svojevrsni pokušaj da približi kulturu i poeziju dva srodna naroda zaslužuje svako priznanje.

Nesumnjivo je da je Lučin istraživao i pokušavao da pronađe adekvatan prepev stiha. Iako u tome nije uspevao (a… da li je to i moguće?) stizao je sasvim blizu. Osećao je genijalnu inventivnost Cvetajeve pa je, ponesen nekim njenim neobaveznim rešenjima, i sam odstupao od usvojene forme, tražio sklopove reči, pokušavao da zadrži brujanje nekog čudnog ritma. Znao je koliko ima odjeka istorijskih događaja u ovoj poeziji i tražio načine da na isto tako ubedljiv način dočara našem čitaocu. Činilo se da je ponekad zastajao pred otkrivanjem čudesnih mogućnosti rukog jezika da se iskaže nedokučivo, ali se nije predavao, hrabro je nastavljao svoj posao, nošen najplementijim željama da i čitaoci osete sve lepote stiha Marine Cvetajeve.

Pojedine pesme Marine Cvetajeve mogu se shvatiti potpuno samo ako se smeste u istorijski kontekst i u njenu tragičnu životnu priču. Možda bi uz neke od njih trebalo priložiti kratke napomene, jer ih čitalac može mnogo bolje shvatiti ako zna u kom su trenutku napisane, kome su namenjene, šta je pesnikinju podstsklo da se izrazi na takav način, šta su skrivene poruke. U svakom slučaju novi prepevi poezije Marine Cvetajeve, koja je već poznata našen čitalačkom korpusu, sigurno će značiti mali kulturni događaj i novu mogućnost da se bolje razume sva različitost i sve bogatstvo njenog ukupnog pesničkog opusa.

Beograd, 30. novembar 2003. godine.

Srećko Jovanović

Iz sadržaja knjige Zavija treću noć pred vratima:

Kad je i sunce smrtni greh ( Srećko Jovanović)

Sledećoj

Molitva

Za 15. rođendan

Ti i ja smo samo dva odjeka

Kućice stare Moskve

Prolaziš ti meni sličan

Pesmama mojim, napisanim davno

Biti što nikom nije milo

Iznad Feodosije je

S. E.

Radost blagim očima

Bezumlje i blagodarje

Istinu znam! Sve druge istine – u koš

Hlade se dva sunca – Bože, ne uzimaj

Nisam marila pričest ni deset zapovedi

Niko ništa ne pokupi

Doći će dan tužan, govori se

Zverima – jama

Na podmoskovske šumarke plave

Nad gradom kog je gurnuo Petar

Sedam brda ko zvona sedam

Moskva – kakv ogromni

Plodom planula

Ćivotu li se jarkom ko oganj

Neko je nagnut nad kartom

Preseljenja sveopšta tamom počela

Iz uzvišenog si hrama

Ostatak moje veličine je

Plaši te svetlo do kasna

Ja pamtim prvi dan, divljanja mladalačka

Urlik vojnika. Noć. Nord ost

Jao silnom i bogatom

Moskvi

Andre Šen’je

Moskovski grb – vitez aždaju probo

Psiheja

Na smrti neću reći bila

Kao što je desna levoj ruka

Noći bez voljenoga i noći

Vitez angelopodobni

Da me družiš – čemu, voleti – nemoguće

Volim vas sav život, svakog trena

I ista mladost i iste dirke

A sledeći put gluvonema u svet

Oči susetke urokljive

Sedim bez svetla i bez hleba

Na prolaznost moju bednu

Sad iz kuće, tuga me goni

Neko od kamena, a neko je glina

Pisala sam na ploči kamenoj

Prikovana

I šta je tom ugasla vatra

Juče gledao u lice

Dom u koji ne kucaju

Ne tražim ni ljubav ni počasti

Umreću, znam, sa ozarjem! Sa kojim od dva

Sažaljenje

O, ti, pečurko, moj beli pečurak!

Ko emigranti – u

Za te reči je čas

Tako, kroz dane neudaćne

Potraži ti sebi lakovernu

Nekom nema zakona

Zdravo! Ni kamen ni strela

Život samosvojno laže

Svetlo-srebrnasta skrama

Sibila

Fabrička

Pohvala bogatima

Osvit na šinama

Sve da ti kažem… Ma ne! U retku

Provući se

Dijalog Hamleta sa savešću

Železničke šine

Poslednji mornar

Voz

Taština drevna teče u žili

Magdalena

Nema to – da se moćan s moćnikom

Napad ljubomore

Reč

E, nećeš moga rumenila

Ras-tojanja su – vrste, milje

Ruskoj raži – dubok poklon

Majakovskom

Buktinja

Zemlja

Pesme sinu

Stol

Presekla vene – nezaustavljivo

Žbun

Ne pomisli na poetu

Žal za zavičajem!? Davno

Epitaf

Postoje srećnisi i srećne

Ne – dve strane borac

Najzad da sam srela

U mislima na koješta

Kad ovako gledam lišće razletelo

Oči u suzama

Od prevodioca