Пропаганда и лажи о ратовима на Балкану

4.новембар 2011.  Извод: Правда – Аутор Уле Бјерке, књига: Зашто?

Интервју са аутором књиге Зашто?

Књигом „Зашто – пропаганда и лажи о ратовима на Балкану деведесетих година“ норвешки правник и судија Уле Бјерке представио је јавности резултате истраживања о сукобима у Хрватској, БиХ и на Косову, стављајући посебан акценат на раскринкавање увреженог мишљења да су Срби главни кривци и највећи злочинци у ратовима од 1991 до 1999. године. Од 2000. до сада, Бјерке је шест пута боравио у Србији, а на последњем Сајму књига у Београду представио је ову књигу. У интервјуу за „Правду“ говори о сазнањима до којих је дошао током писања и проучавања чињеница које бацају ново светло на ратне сукобе на овом простору у претходној деценији.

– Имао сам двоструке мотиве да напишем ову књигу. Први је био тај што сам се цео живот као судија борио за право и правду, а други што сам по убеђењу пацифиста и противник свега што има везе са ратовањем. Разлози које је НАТО 1999. године наводио као оправдање за бомбардовање тадашње Југославије били су толико неприхватљиви здравом разуму и представљали су својеврсну иницијалну капислу да напишем књигу о ратовима на овом делу Балкана од 1991, да предочим истину о правој улози Србије и српског народа, који у тим ратовима није био агресор, већ жртва – каже на почетку разговора Уле Бјерке.

Каква је била реакција јавности у Норвешкој на књигу „Зашто“?

– Књига је у Норвешкој примљена на најгори могући начин, а то значи апсолутном тишином у јавности и зидом ћутања, што ме је прилично депримирало, али ме није поколебало у намери да чињенице о ратовима у Босни и Косову предочим читаоцима. Књига „Зашто“ првенствено је намењена норвешкој јавности, да би схватила колико је била дволична у погледу Срба и сатанизације вашег народа.

Може ли се икада у очима обичног народа на Западу променити слика о Србима као „лошим момцима“ и кривцима за ратове?

– Нормално је да победници пишу историју, али сматрам да, без обзира на то, истина мора да у једном тренутку исплива на површину. Свакако да стереотипе о Србима, стваране у западној јавности у протеклих 20 година, није лако променити, али нека и ова моја књига буде мали напор у том правцу. Било ми је веома драго када сам од једног млађег читаоца добио коментар да му је књига „Зашто“ отворила очи када је српски народ у питању.

Да ли можемо да очекујемо да истина о Сребреници буде предочена и да се јавно каже колико је жртава стварно тамо било?

– Чињеница је да је и ове 2011. године и даље званична бројка погинулих у Сребреници 8.372, иако је, наравно, тешко о било којој жртви говорити као о обичној цифри. Такође, и даље се користи термин „геноцид“ за оно што се догодило у Сребреници. Први пут сам у Сребреници био у јесен 2005, десет година после масакра током рата у Босни. Запазио сам 1.200 надгробних споменика, што ми је било невероватно, јер је то далеко мање од броја погинулих којим се на Западу барата. На гробљу у Поточарима, на многим гробовима видео сам да као година смрти пише 1992, 1993. или 1994. година, а злочин у Сребреници се догодио 1995. Страшно је то што се манипулише са умрлим људима, и не могу да схватим да то нико од новинара који су били у Сребреници није видео, ни пренео светској јавности. Током боравка у Сребреници за водича сам имао једни младу муслиманку, која је добро говорила енглески. Она је била довољно храбра, људски и морално освешћена, да са мном иде у обилазак српских домова и преводи ми сведочанства о муслиманским злочинима. Ипак, у садашњој констелацији снага и односа у свету, и даље ће се помињати број од преко 8.000 убијених муслимана и говорити о геноциду. На нама који знамо истину је да се надамо да ће се она пробити, кад-тад.

Приликом боравка у Србији обишли сте и барикаде на северу Косова. Какве утиске носите?

– Основна грешка била је прихватање Ахтисаријевог плана од стране Европе, јер је то амерички диктат, који нимало не води рачуна о српском народу на Косову. Обичан човек у Норвешкој мисли да је Косово било вековима насељено Албанцима, а онда су се, пре неколико десетина година, ту појавили Срби на тенковима и кренули да убијају албански народ, да освајају територију која никад није била њихова. Дакле, све супротно од реалне и историјске ситуације. Нико ни да помисли да се на Косову налазе православни манастири и цркве из 14. или 15. века, и да је то јасан показатељ чија је то земља и ко је ту староседелац. Страшна је срамота за НАТО, чије су чланице углавном хришћанске земље, да је за време свог мандата дозволио и дозвољава уништавање православних српских богомоља и културно-историјског блага. Приштинска власт никада неће јавно признати да жели да Косово очисти од Срба, али ће у пракси управо то чинити. Тога је храбри народ на барикадама свестан. Задивљен сам снагом и одлучношћу тих људи на барикадама и молим се за њих и за њихову децу.

Срећко Миловановић

Немојте се одрећи Косова

Како решити дилему која постоји у српској јавности – Косово или Европска унија?

– Захтев за одрицањем од дела територије да би се ушло у друштво европских народа Запад је поставио једино пред Србију и ни пред једну другу државу када је стицала статус кандидата, иако европски званичници никада неће рећи да је Косово услов. То је увредљиво и неприхватљиво за све Србе, поготово за народ на Косову, коме је то вековна колевка. Нико нема право да се тог дела ваше лепе земље одрекне, ни по коју цену.

Реч идавача:

Норвежанин Уле Бјерке испитује узроке ратова на Балкану, медијску манипулацију јавности у Европи, однос земаља чланица НАТО-а према Србији. Занимају га последице ратова на Балкану, али и будућност која није у њиховој сенци. Инертне грађане демократске и хумане Европе која је учествовала у бомбардовању Србије, равнодушне или потпуно погрешно усмерене политичке моћнике, Бјерке упорно враћа чињеницама: цифрама и документима који говоре у прилог томе да Србија није крива баш за све, и да је истина комплекснија него што је сервирају медијски спинери. Од 2000. године Бјерке је седам пута био у кратким посетама Србији. Тражи и успоставља контакт са многима, и својски се удубљује у изворе информација. Резултат тога је ова доста лична књига која се са индигнацијом удаљава од званичне слике коју имају његови сународници.