У одговору на непостављено питање шта и како пише Горан Чворовић, могло би се одговорити да је у питању најпре Париз, но виђен искоса, у исти мах и изблиза и издалека, срећно удаљен од бедекерских општих места. С оптиком која не занемарује ни настанак Јелисејских поља, по жељи једне Медичи и њених сећања на Фиренцу; ни јединствено изазовну авантуру сликара Марка Ступара; споменике и празнике; кулинарске велемајсторе у затвореним породичним круговима; руски утицај и особености предграђа…

Има однеговану, сензуалну реченицу. Тип модерног, свеѕнадара. Својим покашто раскошно оркестрираним одломцима наставља традицију откривања „српског Париза“, али без епигонског цепидлачења и досадног набрајања. У његовој расвети промичу најновији атентати, улични протести, модне ревије, двојници које не очекују само два гробна места, него и корелација нових спознаја и присећања на родну њиву. Чворовићеве асоцијације су склопљене одобраних детаља. Не брину толико за историју, колико за неисторијско, рецимо, наше време. Не припада лози класичних путописаца који  – Јована Дучића и Исидоре Секули – осматрају и пишу уместо оних који су остали у нашим паланкама. Његови афористични пасуси, ти лакореки рапорти о граду на Сени, виде се у властитим огледалима, лепотански обазриви једино према тајни. А расвета их огледа, дифузна и неотклоњива. Има тајновитост прекида на везама. Међувреме нестајања.

Свеједно да ли на Тертру или у резиденцији на Пасију, Чворовић никако није хроничар, али јесте неуморни, еротични, омађијани колекционар свечаности такозване свакодневице. Мари сва годишња доба, али преферира август, који је за Париз оно што је за Венецију септембар: огледало када се град примиче свом наистинитијем одразу. Вина која дегустира, и укични преформанс који доживљава, брига за језик који ипак измиче контроли, и колосеци којима се мимоилазе читаве цивилизације, све је то Чворовићев знаме, лек од заборава, опсесија прожимања која не само на тетоважама открива преступе сна.

Чудан сват: пише наш најсажетији оглед, и то лазурне ерудиције. Истовремено једноставан. А есеј је свакад слободи налик. Чворовићев Париз живи соматски. Драшко Ређеп