Рецензија: Жарко Драгојевић

Лепо је и корисно када аутор одлучи да своје текстове писане у дужем временском периоду, расуте у разној периодичној штампи, реши да сакупи, систематизује и поново објави, али сада и као књигу. Лепо је због тога што на тај начин он свој минули рад изнова актуализује у своме али и читаочевом памћењу, а и корист је вишеструка; најпре у томе што аутор не оставља да други уради оно што ће сам умети лакше и боље, да разврста и одвоји у своме опусу битно од небитног, трајно од ефемерног, темељно од површинског, те самим чином селекције превреднује оно што је у прошлости радио, по мерилима свога суда и укуса и својих интенција. Друго, свакако важније, сакупљени текстови, смештени у нови контекст, структурисани као књига, кондензују своје стилске и мисаоне карактеристике, међусобно се осветљавајући и допуњавајући у правцу кристализације свога новог, додатног значења и тумачења. Сигурно да је све ово магистар филмологије Данко Стојић имао у виду када се одлучио за састављање своје нове књиге о филму од текстова које је у прошлости писао, углавном током последњих двадесетак година, и објављивао у српској периодичној штампи.

Књига „Волите ли стари домаћи филм?” подељена је у три целине. Првом су обухваћени ауторови чланци, есеји и критички прикази филмова који су му се допали, било при њиховом првом, премијерном, или неком каснијем, поновном гледању. Овде се посебно издвајају нешто дужи ауторови есеји, у односу на друге текстове у књизи, о филмским поетикама великана српског филма Александра Петровића, Живојина Павловића, Ђорђа Кадијевића, али ту су и посебни текстови о појединим филмовима Михајла Ал. Поповића, Кокана Ракоњца, Ватрослава Мимице, Мише Радивојевића, Емира Кустурице, Рајка Грлића, Креше Голика, Николе Стојановића, Здравка Шотре, Драгослава Лазића, Срђана Драгојевића и других. Средишњи део другог дела књиге чине текстови о естетици документарног филма разматрани, пре свега, кроз критичко представљање доајена српског документаризма Миленка Штрпца и Стјепана Заниновића, а онда и Владимира Перовића и других. Напослетку, трећим делом књиге су обухваћени Стојићеви критички прикази књига из области филмске теорије, критике и филмологије, домаћих аутора, објављених углавном деведесетих година прошлог века: Душана Стојановића, Ранка Мунитића, Марка Бапца, Томислава Гаврића, Невене Даковић, Небојше Пајкића, Маје Волк, Михајла Видаковића и других. У овом одељку посебно се издваја Стојићев покушај, вредан пажње, да нам на што концизнији начин представи филмску семиолошку мисао надмоћног ауторитета српске теорије филма, покојног проф. др Душана Стојановића.

Прави критичар филма мора да се регрутује из редова пасионираних филмских гледалаца, а не међу случајним гледаоцима из других сфера уметности, становиште је Американца Ендрју Сериса, једног од најзначајнијих критичара у историји филмске уметности. Да је тако потврђује нам и критичарски рад Данка Стојића сакупљен у овој књизи из којег, на више него очигледан начин, исијава чињеница „посвећења биоскопу и неуморном гледању филмова”. Одатле, вероватно, проистиче и очевидност да је Стојић критичар изразито добре нарави, да његови текстови никада нису мргудни; напротив, натопљени су нескривеном, понекад бруталном искреношћу и добрим намерама. И да их је отуда више него пријатно читати. С друге стране, својим текстовима, Стојић потврђује и чињеницу да је свака критика у бити субјективан чин, те да је баш због тога, онда када успе да се оствари, то и пракса равна чину самог стварања. То је тако, поред осталог, јер је „… критичар онај који својим разумевањем и осећањима туђег дела, својом страшћу, може да узбуди људе, тако да они пожеле да осете више од уметности која је пред њима…”, пише Американка Полин Кејл, још једно велико име у повести филмске критике. Коначно, сматра иста ауторка, критичар може и да се вара у својим судовима, али то не значи обавезно да је он и слаб критичар, јер не може да се замисли непогрешив укус, уосталом како би се укус и могао измерити. Критика јесте „дивна и занимљива” стваралачка пракса баш зато што се у њој не да применити никакав готов образац, зато што човек у њу мора да унесе целог себе, своју целокупну личност, дакле и своје знање, и своја осећања, и свој дух, и свој поглед на свет. Другим речима, тек тако се и постаје прави критичар, када се кроз перцепцију Другог стиже до Себе. Данко Стојић, аутор књиге пред нама, филмски и телевизијски редитељ и филмолог, својом „судбином филмског критичара” на више него убедљив и егземпларан начин потврђује ову истину.

Рукопис препоручујем за штампу уз велике похвале аутора.

Жарко Драгојевић