Утешити Шуберта или прихватити меланхолију?

Постоје књиге које ваља испијати у малим гутљајима. Роман Утешити Шуберта Сандрин Вилемс један је од таквих. Емоцијом Шубертових композиција, бићемо вођени путањом живота Мари-Жан. Ритмом andantina, у нутрини протагонисткиње чућемо откуцаје суштинске усамљености, постојане само кад се осећања створе, али не роде никада и не оваплоте у оном другом.
Реченице грађене суптилним везом чипкарке, водиће нас кроз живот Франца Шуберта, судбинског сабрата Мари-Жан. У погрешним људима обоје су пронашли милост; Мари-Жан имала је свог Клемана. Имала га је у свом уму, у својој жељи, у свим разјареним надањима какве само усамљени ум може створити – имала га је, а да га никада стварно имала није.
Ово је свачија прича; прича свих преткиња; прича свих жена; свих мужева; свих затајених љубави; затомљених страсти; Кројцерова соната Лава Толстоја, и што је најболније – смештена у свету фикције – ова прича је истинита.

Да ли сродна душа постоји?

Доводећи у везу једну чипкарку и Шуберта, чије животе дели готово читав век, други језик, култура, обичаји и образовање, романсијерка даје поетичну и „музикалну“ слику о немогућој љубави.

Као да се две сродне душе посматрају у огледалу.

Мари-Жан је дете одрасло у пансионату код часних сестара, које није упознало свога оца нити осетило љубав мајке. Трагајући за лепотом и својим местом под сунцем, она машта о срећи, породичном животу. Зато одлази из облачне Белгије у сунчану Француску и почиње да испуњава своју самоћу Шубертовом музиком док с вечери, прави чипке.

У библиотеци малог места у Ардешу она упознаје Клемана, библиотекара. Временом сазнаје да је Клеман више од свега желео да буде пијаниста и да му је музика дража од књига. Кроз разговоре вођене шапатом под радозналим погледима читалаца и Клеманових колега, у Мари-Жан се развија љубав према лепом, меланхоличном младићу. Огромна љубав око које је исплела сан о срећи, показује се једном од оних немогућих љубави које обележавају живот.

Роман Сандрин Вилемс Утешити Шуберта чита се са задовољством. Ауторка у њему показује велико познавање Шубертове музике, музике за клавир уопште, али и дубоко познавање људске душе и оним појединцима који трагају за својом сродном душом.

А чак и та љубав, зашто непрестано говорити како то није ништа, сенка једног привида, јер јој је то давало снаге да живи? И она је, такође, увек била ту, без ичега да
се тиме храни, једино њеним сузама, као то мртво дрво, а, међутим, ништа није могло да је ишчупа; није успело чак ни грому.

Превод са француског: Љиљана Матић
Дизајн корица: Соња Бајић