Моја душа је иста она која ми је зачећем дата, коју сам по рођењу задржала као девојчица, а касније кроз живот губила… О, како волим ту девојчицу у себи! Вратила сам јој се. Могу да је видим када се у огледалу дубоко загледам у њене (моје) очи и осећам се дивно јер очима душе видим више и боље, не само себе него и друге људе, њихову душу, њихове речи. То ми помаже да не обраћам пажњу на њихова дела којима желе да ме повреде и којима ми наносе и физички бол, то не примећујем. Као да око себе имам оклоп од љубави и све лоше што ми упућују одбије се о тај штит и враћа се њима. Ја им шаљем стреле љубави које допиру до њиховог срца, дајем им благослов да чине оно што сматрају да је за њихово добро…

Деца су ми нарочито била узор у тешким тренуцима. Посматрала сам их како пузе, покушавају да устану, да науче да ходају, падају, устају и конално науче да ходају, возе бицикл, пливају… живе!

У томе је суштина. После сваког пада устати и живети, с љубављу!

Аутор