Успомене скривених истина
Призване слике, густином лирских опажаја Славице Пејовић, сећањем опстају у бојама исписаних стихова и слоговима словних успомена трају као ветрењаче на хоризонту – у жутилу цветних сунцокрета. Тај лирски одсев делује на читаоца жарно и мамно попут светлосних ликовно уприличених чарања Винсента ван Гога.
Песникиња уме инатно заронити у ноћ без облака.
Има нечег вилинског и бајковитог у гести песникиње, која пишући покушава да опало лишће сакупи и, опет, да сине, стихом када на тренут одлаже перо над белином хартије, и каже: Да пишем нећу више/ Прихватам нормалност/ Мир руку и поруке сунца/ Слушам цвркут немирних врабаца/ Кроз прозор отворен. Душевно речено, ехо ових стихова јесте рефрен који лечи и дичи њену руку бележењем трага – за додирима минулих година.
Звук звона у строфираном пејзажу песничког одсјаја Славице Пејовић јесте чулно јасан и далек у искораку. Рингишпил усуда ове песникиње ће опстати у протоку времена.
Упитним знаком писања, песникиња премерава душомет животног друма и уочава како у недоглед нестају узвици а тиме као да пресликава печатни Крик Едварда Мунка. И тако, сопствену судбину, укива у срок. То укивање јесте њена флоскула.
Милутин Ж. Павлов
Detaljni podaci o knjiziNaslov: Успомене скривених истина
Izdavač: Prometej Novi Sad
Strana: 104 (cb)
Povez: Тврд
Pismo: Ћирилица
Format: 14 × 20 cm
Godina izdanja: 2024
ISBN: 978-86-515-2403-8