„Успомене из Сибира“ написао Јован Миланковић последњи српски конзул у царској Русији. Књига садржи Миланковићеве дневничке успомене од 1917. до 1920. године када је у Одеси имао задатак да прикупи и организује јужнословенске војнике Аустроугарске војске која је доживела пораз у Првом светском рату и преко Сибира их врати у Југославију.

Ова књига је сећање на дипломатски подвиг Јована Миланковића, а кроз сећања, белешке и одређене коментаре у њој се може много тога прочитати. Књига је веома слојевита и зато је и данас драгоцена. Ту се види и како је влада Краљевине Србије веома тешко комуницирала на огромном географском простору и како је имала веома способну дипломатску службу. Затим се види како су се Срби, Хрвати и Словенци полако окупљали око идеје заједничке државе, а ту се могу прочитати и одређене опаске које нам указују да је и у то време било појединих пукотина у још нествореном јединству што нам је и данас занимљиво.

Путописни део који описује повратак Миланковића преко Владивостока и далеког истока америчким бродом до Трста, ова књига би могла да буде и конзулски приручник за сваког ко планира да се бави дипломатијом јер се у њој види на који начин један конзул часно обавља свој задатак у најтежим могућим условима.

*

Био сам беспослен, седео у Одеси са својом женом и сином. Овај је учио VII разред Ришељевске гимназије у Одеси. Лепо смо прославили тамо Св. Саву 1918. године. У „Гарнизоном Собрању” био је концерат у корист пансионата наших избеглица. Суделовали су Руси, одлични певачи и певачице одеске опере: г. Бочаров и г-ђа Ивона. Др Ђуро Коломбатовић, певао је лепо, а ја сам га пратио на клавиру. Г-ђа Ћирковићка давала је лутрију у корист Пансионата за децу наших избеглица из крајинског округа. За време концерта долазили су неки људи у Гарнизоно Собрање и питали шта је то? Рекоше им да је то прослава Св. Саве. „Срби?” упиташе, „Да, одговор. „Онда ћемо причекати, док завршите концерт”. „Немојте се узнемиравати” (ве беспокојтецја). После концерта одосмо нас неколико с породицама код једног професора руског Универзитета на чај. Тек тамо смо дознали, да су ово били бољшевици, који су питали. Чим се сала испразнила и ми отишли, они су ушли у Гарнизоно Собрање и узели власт у своје руке. Одеса је постала бољшевичка.

На неколико дана после тога, стиже депеша од нашег посланства у Петрограду, којом министар иностраних дела наређује мени, да примим и жерирам одески Генерални Концулат, а да се г. Марко Цемовић, дотадашњи консул у Одеси, премешта у Мадрид у посланство, за секретара.

У фебруару 1917. године кренуо сам из Одесе као генерални консул, а тамо, у том својству, био сам само неколико дана, јер сам оданде морао да бежим од непријатеља. Тада се нисам могао надати, да ћу у Русији и на крајњем истоку, провести све до фебруара 1920. године.