Аутор: Мацуо Башо
Страна: 111
► Остали детаљи

Мацуо Башо (1644-1694) је у историји јапанске поезије и књижевности свакако познат као један од највећих хаику песника, чији су напори уложени у властито самоусавршавање, као и у реформу хаику поезије, резултирали бројним песмама које се с правом сматрају ремек-делима не само јапанског песништва, већ и светског песништва уопште. Он је успео да, у највећој мери до тада, прикаже поетски потенцијал песничке форме од 17 слогова. До његовог времена, хаикаи је више био урбана игра или разбибрига него озбиљна поезија, а хокку је био њен део. Са својом оштром књижевном осећајношћу и изванредним познавањем језика, Башо је истражио сав, будући скривен, неискориштени потенцијал ове песничке форме. Дубоко уронивши у таоизам и зен будизам, Башо је коначно пронашао оно што је тражио називајући то фуга но макото – искреност поезије. Заправо, овај појам означава уметников начин живота, или песника који је повучен од света и потпуно посвећен својој уметности и трагању за вечном истином у природи.

Уска стаза ка делеком северу (1689) је путопис са Башоовог четвртог путовања, када је прешао више од 2.000 километара, и то најнеразвијенијим делом Јапана. Фраза „уска стаза“ се више може схватити метафорички него дословно, као и „далеки север“ (у оригиналу Оку). Заправо, у питању је путовање у најсеверније области средишњег јапанског острва Хоншу које се називају Оку. Опет, у метафоричком смислу, Башо је кренуо у духовну потрагу, у унутрашњи свет поезије, трагајући за лепотом природе и човека који је био изгубљен у „плутајућем свету“.