Аутор: Светлана Ракић
Страна: 240
► Остали детаљи

Још је Исидора Секулић говорила да има неке паклене казне у принудном слушању једног истог гласа, истог стила, истог менталитета. То заправо значи да је богатство једне културе у разноликости, разноврсности. У својој монографској књизи Уметност и стварности: српским очима, Светлана Ракић нам је кроз једно разобличавајуће есејистистичко сагледавање понудила поуздано и плодотворно сагледавање видика савременог српског сликарства, указујући на његово јединство разноликости и разноликост јединства.

Светлана Ракић овом књигом показује у којој мери је писање о уметности и својеврсни облик сеизмографије, пажљиво детектовање како оних површинских, тако и дубинских потреса у њој. Она пише из позиције пратиоца уметности из другог плана, а у првом плану су, како то и треба да буде, сами уметници блиски њеном интимном бићу, а са опусима озбиљним за једну темељну елаборацију. Било да обнављају класичну уљану слику као аутономан естетски предмет, или се запућују у оно захуђено и још неистражено, ових двадесетак уметника проверавају формуле и оптику нашег времена.

Србија се на овим сликама огледа као особена културна колевка, раскршће плодоносних укрштања и размена источних и западних култура, Медитерана и Средње Европе. Радови из ове монографије укидају својом уметничком оствареношћу и видовитошћу сваку неприкосновену несумњивост границе и по законитостима покретности и свежине, српски космо-психо-логос и кôд духовне особености овог тла представљају као део европског и светског контекста, чувајући светлост спиритуалног.