Аутор: Милена Петровић
Страна: 308
► Остали детаљи

Веза између говорног и музичког акцента, као и питање музичке акцентуације, јасно се прати преко жанра соло песме у Србији, и то у периоду романтизма – од 1847. до 1914. године. Ту се уочава развојна линија у процесу сазревања композиторске мисли и њеног суштинског сједињавања са поетском речју, мишљу и исказом. Књига Улога акцента у српској соло песми обухвата четири области кроз које се питање музичке транспозиције акцента сагледава у целини. Прва област представља музиколошки приступ периоду српског музичког романтизма. Друга значајна област јесте слика уметничке средине у Србији у другој половини деветнаестог века, нарочито кроз приказивање поетских тежњи. Трећа област је приказ српске романтичарске соло песме, најзначајнијих композитора и њихових остварења на пољу соло песме, као и њихове инспирације одређеним песницима и стиховима. Четврта, последња област, представља лингвистичко, фонетско и фонолошко истраживање које се огледа у изучавању појма акцента речи, српског система акцентуације, врсте акцената, као и постојећих музичких записа српских акцената, како код лингвиста, тако и код композитора и теоретичара музике. Музичка транспозиција поетског акцента подразумева осликавање српских акцената музичким средствима: четири српска акцента и послеакценатска дужина најчешће су представљени интонативноинтервалским, ритмичким, метричким, динамичким и артикулацијским музичким сликама.