Аутор: Леон Којен
Страна: 265
► Остали детаљи

Најразвијенија страна српске културе између 1900. и 1914. била је књижевност, у коју су Ракић и Дучић, Пандуровић и Дис, а затим у прози Вељко Милићевић, Милутин Ускоковић и Исидора Секулић први пут унели модеран дух, потпуно преобразивши малу провинцијску литературу каква је била српска почетком деведесетих година 19. века, после ране смрти Војислава Илића. Зато је највећи део ове књиге посвећен управо књижевности и начину на који су је индивидуализам и либерални дух српске интелигенције тог врсмена с једне стране својим утицајем обликовали, а с друге добили у њој снажан, уметнички уобличен израз.

Прво поглавље ове књиге бави се индивидуализмом у српској култури уопште, најпре у књижевности – коју је још Скерлић крајем овог раздобља оценио као индивидуалистичку – а затим у теоријској мисли, у којој су се индивидуалистичке идеје јавиле нешто раније, у последњој деценији 19. века.

Друго поглавље посвећено је Српском књижевном гласнику, најбољем часопису овог доба, који је одиграо кључну улогу у настанку модерне српске књижевности. У изузетно значајном тексту у којем је одредио програмску оријентацију часописа Богдан Поповић је изнео идеју коју су он и Скерлић назвали „књижевним либерализмом” – став да српској култури не треба часопис који ће заступати одређен естетички програм и стварати још једну књижевну школу, јер „добрих и рђавих књижевних школа нема... но има само добрих и рђавих писаца”1 и да стога српској књижевности само треба „помоћи да постепено и сама уђе у ’светску књижевност’, у коју по даровитости својих писаца заслужује да уђе, али иза које по несавршеној спреми њиховој данас изостаје” (Поповић 1901а: 122).

Последња два поглавља књиге у већој су мери посвећена естетичким, књижевно-теоријским и књижевно-историјским питањима. Прво од њих бави се естетичким идејама и критичким принципима Богдана Поповића који је, од свог приступног предавања О књижевности (1894) до Огледа из књижевности и уметности (1914), у низу радова формулисао први скуп критичких принципа у српској књижевно-теоријској мисли који је, с једне стране, филозофски добро образложен, а с друге стране нам омогућава да дамо уверљиве и истанчане анализе књижевних дела. Посебно је значајна чињеница да је Поповић још 1899. године, када се књижевност свуда углавном посматрала само као израз свога доба и сведочанство о средини у којој је настала, недвосмислено заступао идеју аутономије књижевног (и уопште уметничког) дела, саглашавајући се на тај начин пре са писцима попут Флобера или Бодлера него са академским теоријама Тена, Бринтјера или Лансона.

Завршно поглавље књиге, „Модерност и модернизам“, идентификује стилске, жанровске и мотивске одлике својствене првим модерним делима српске књижевности, које се јављају најпре у поезији, а неку годину затим у аналогном облику и у прози. Али постојање тих заједничких одлика не значи да сву разноврсност српске поезије, а поготову целокупне књижевности тог времена треба вештачки сводити на неки књижевни правац или школу. Српска књижевност овог раздобља била је модерна, али не и модернистичка: њени најзначајнији писци сувише су били индивидуалисти да би их привлачило прихватање неког изричитог естетичког програма или удруживање у књижевне групе.