„Беднарикова лирика је спевана у слаткој сенци искушења да измири птице свађалице отворене душе над пустињом сна док трају кораци ка одшкринутим вратима иза којих се слути страх од сутра, страх који условљава смелост за одлучан корак. Песник је сам по себи велико сумњало пред меланхоличном тајном чак и онда када небо подупире погледом, ма колико да јесте верник сна загледан у лепоту око себе, опет сањалачки. Иначе, како опстати у тешком мраку?! Сувише успорено крећу се наше сенке ка добром, ка племенитом животу. По Беднарику то је важна људска одредница без обзира колико у нама незнано и дубоко царује сивило, безлична просечност, загушљиви примитивизам; њему је тесно у храму кривих огледала.“ Милутин Ж. Павлов