Autor: Kit Devlin
Strana: 242
► Ostali detalji

[...]Odlučio sam da u pauzi između planiranih predavanja u Bolonji i
Sijeni na dva dana skrenem sa rute i odem u Pizu kako bih pokušao
da saznam nešto o Leonardu Fibonačiju, misterioznom matematičaru
iz XIII veka koji je očigledno odigrao ključnu ulogu u stvaranju
savremenog sveta, i čije sam matematičke korake, u jednom važnom
smislu, pratio poslednjih dvadeset godina. Da li je na raspolaganju bilo dovoljno informacija da se o njemu
napiše knjiga? Niko drugi je nije napisao, pa sam posumnjao u to. S
druge strane, postojanje tog ogromnog jaza u istoriji nauke značilo je
da je Fibonači bio najpoznatiji i najkompletniji naučnik svih vremena
čija biografija nikada nije bila napisana. Želeo sam da pokušam. Nisam se interesovao kao istoričar, jer to nisam. Matematičar
sam. Ono što me je najviše zaintrigiralo u vezi s Leonardom jeste
ta značajna sličnost moje i njegove matematičke karijere. Osetio
sam da smo srodne duše. Dok sam se zaklanjao pod kišobranom čekajući taksi, kratko sam
razmišljao o tome kako je moja matematička karijera bila drugačija
od budućnosti koju sam zamišljao daleke 1968, kada sam završio
postdiplomske studije na Londonskom univerzitetu i kada sam se
zaputio na Bristolski univerzitet kako bih pripremio doktorat. U to vreme, na samom početku svoje karijere, o Fibonačiju sam
jedino znao da je on matematičar koji je otkrio čuveni, po njemu
nazvan, Fibonačijev niz (nije to uradio – nisam bio u pravu), za koji sam
znao da je duboko povezan sa ljudskom estetikom (nije – nisam bio u
pravu). Tek mnogo kasnije otkrio sam da je on bio jedan od najuticajnijih
ljudi svih vremena. I još, da njegova veličina nije posledica njegovih
matematičkih otkrića – iako je bez sumnje bio najsposobniji matematičar
među svojim savremenicima – već njegove moći objašnjavanja.
Bio je sposoban da shvati matematičke ideje koje su u njegovo vreme
bile nove i komplikovane i učini ih dostupnim širokom sloju ljudi. Štaviše,
posedovao je instinkt da to uradi na način koji bismo današnjim
rečnikom opisali kao „dobru marketinšku strategiju“. Dok sam bio mlad diplomac, moji uzori nisu bili ljudi poput Leonarda
Fibonačija, već matematičari koji su došli do značajnih matematičkih
otkrića – matematički divovi koji su živeli bliže današnjici,
kao što su Leonard Ojler, Karl Fridrih Gaus, Pjer de Ferma i
Kurt Gedel. Poput mnogih mladih koji izaberu da postanu matematičari,
sanjao sam da se pridružim nizu najvećih – tako što bih
dokazao važnu teoremu ili rešio težak zadatak koji je decenijama
mučio najveće umove. Neki od mojih savremenika uspeli su u tome. Mladi američki
matematičar Pol Koen, samo nekoliko godina stariji od mene, rešio
je 1963. Kantorov problem kontinuuma, zagonetku koja je više od
60 godina uporno odolevala svima koji su pokušavali da je reše. Ali
kao što je to slučaj s većinom matematičara, morao sam da se zadovoljim
značajno manjim uspesima. [...]Ali usput sam, skoro igrom slučaja, otkrio još jedan talenat, možda
moj istinski poziv: sposobnost da običnim ljudima objasnim često
nejasne, složene matematičke ideje. Shvatio sam da pomoću reči mogu
da oživim matematiku onima koji nisu baš upućeni u taj predmet.