Аутор: Ђорђевић Пуриша
Страна: 189
► Остали детаљи

Далеке 1949. године госпођа Дороти из дипломатског круга случајно је ушла у бар новосадског хотела Путник у ком је свирао чувени примаш, циганин Шандор. У моменту кад је ушла, он је оставио своје гудало, а она своју дипломатску службу. Градећи причу о њима, налазим их даље у Мађарској, у кругу славне глумице Каталин Каради, која је у то време певала чувену песму Тужна је недеља Били Холидеј, композитора Гезе Серешија, чувеног филмског теоретичара Беле Балаша, грофа Естерхазија и других познатих јавних личности половине прошлог века – објашњава садржај своје нове књиге назване Тужна је недеља – по култном шлагеру који је педесетих година харао радио таласима широм света – прослављени редитељ и писац Пуриша Ђорђевић.

Ђорђевић је написао љубавни роман, али у њему је сијасет личности из нашег живота, као што су Коча Поповић, амбасадори, знаменти писац-дипломата у Београду Лоренс Дарел, генерали, политичари и све се догађа у Новом Саду и Београду.

Често, када читате Пуришине књиге, имате неодољив утисак да гледате неки од његових неснимљених или непознатих филмова: толико је снага изражајности код овог Ђорђевића властита, нарочито сигнирана, издвојена. Упамтио је како сам му, свакако давно, после пројекције једног његовог филма, рекао да у њему има десет минута филма.

Ових дана, када смо прелиставали рукопис његовог љубавног романа Тужна је недеља – са насловом и са интимном судбином романсе која је била иницијално тужно, предсмртно, суицидно паљење неколико хиљада самоубистава, забрањене због депресивног, кобног ефекта на неколиким европским елитним радио станицама, мој дојам је свакако ишао у правцу филма, дијалога који не престаје, трагања за љубављу као јединим остатком слободе и извесности, ипак.

Пуриша, међутим, није заборавио ону напомену о десет минута филма. Пуриша Ђорђевић је једини наш редитељ и писац који се сваким својим остварењем опрашта. Од света, од себе ранијег, од других, од несталих или мртвих пријатеља, од некадашњих, романтично усуканих давних дана. Сваки његов наслов је, у бити његов последњи наслов. Тако је било са Јутром, тако са Тангом, тако са Вароши...

Песник наше пролазности, нашег настојања да бар у неким тренуцима надмашимо те сиве ограде оног дома где је, заједно са Милом Дором, био у окупацијско време у Смедеревској Паланци, ту мрку скочањеност наше калдрме, ту подлост наше малограђанштине. Унеколико, он је у много чему први.

Роман Тужна је недеља има све најбоље особине постмодерне. Пуриша је најпре песмом освојио филм, а онда филмском структуром своју лакореку, духовиту и мемоарску литературу засновао друкчије, фрагментарно, изопштено. Сви његови инциденти имају прошлост у тајанственоим маглинама песме и љубави. Смрт се само слути, извесна и несаломива.Пуришине маштарије су без мере. Али и без заустављања. Тужна је недеља.

Из поговора др Драшка Ређепа