Бербер се одиста врло храбро ухватио у коштац са широком и изузетно значајном темом, са необично дугим временским раздобљем, и све замке успешно савладао. Уместо временске дистанце од већине темом захваћених догађаја, он се дистанцирао на тај начин што је пустио Трифуна да о њима казује. А он је о немирним временима, пуним мена и неочекиваних обрта, причао мирно и неусиљено. Чешће ведро и чак са смешком, него задихано и срдито.

Приповедачки језик Трифуна Вучковића је богат, сликовит и разноврстан. Њиме је, у ствари, омеђен простор у коме се дешавају главни догађаји у овој трилогији.

Академик Љубомир Зуковић, књижевник

Трифунеја је метафора сеоба, и удеса у којима нам је протекао готово цели прошли век. Међутим, Трифунова прича није лишена наде (Сеоба има, смрти нема – Црњански). Ту наду еманира сам наратор својом причом и поступцима. Несреће се обнављају, а живот тече даље. То је оптимистичка визија главног јунака, и овог Берберовог дела.

Мићо Цвијетић, књижевник

Аутентичност догађаја и доживљаја је готово гарантована и ако хоћете да стекнете једну од могућих и најприближнијих представа о историји српског народа у 20. веку треба прочитати Трифунеју. Лако се чита, три књиге нису преобимне… А може се много научити.

Академик Чедомир Попов, историчар

Стојан Бербер новом причом „на стару тему” (попут Црњанског, Ћосића, а донекле и Петра Кочића), загледан у трагичну судбину свог народа знатно обогаћује српску прозу. Путања вечног српског вртлога „пронађена је” у до сада скривеним или мало знаним просторима, али и виђена из другог угла, са ивице бездана из којег допиру гласови оних чијим именима своје најближе, вековима, дозивамо.

Давид Кецман, књижевник