MIKRO KNJIGA
    od 1984. god.
    Knjige▹FilozofijaTeorija
    Tri generacije grčkih pisaca: uvod u delo Kavafisa, Kazancakisa, Ricosa
    Autor: Piter Bin
    Strana: 142
    Ostali detalji
    Veličina slova: A A
    Piter Bin jedan od najvećih živih zapadnih neohelenista, veliki deo svog radnog veka proveo je kao preofesor engleske i uporedne književnosti na Dartmaut koledžu u Sjedinjenim Državama. Suosnivač je američke Asocijacije za neohelenske studije, dvaput je izabran i za njenog predsednika. Jedan je od idejnih tvoraca Journal of Modern Greek Studies, prve i najznačajne severnoameričke naučne publikacije posvećene isključivo neohelenskim studijama. Ovaj prijatni stari gospodin, američki ljubazan, bez žalbi podnoseći mediteransku vrućinu naglašava, nešto i na ličnoj osnovi, da su neoheleske studije za njega bile divan dar. Otkrio je pre trideset pet godina, književnost toliko bogatu a tako malo istraženu i prevođenu. Još davne 1983 godine izdavač Efstatijadis sabrao je tri studije (Kafavisa, Kasansakisa i Ricosa ) u jednu knjigu , čiji se prevod nalazi pred srpskim čitaocima; Piter Bin, Tri generacije grčkih pesnika, uvod u delo Kavafisa, Kazancakisa, Ricosa.

    Ovo je druga knjiga biblioteke Panelinion koja se bavi isključivo edicijom novogrčke književnosti. Na nepunih 150 strana, sam autor u predgovoru srpskom prevodu predstavlja Uvode o trojici vrhunskih pisaca.

    Uvod u delo Kavafisa, Kazancakisa i Ricosa Revija za kulturu i obrazovanje

    Piše: Mr Snežana Vukadinović

    Misao, mart, 2008.

    „…Na grčkom jeziku, u stihu kao i u prozi,
    Na grčkom jeziku, koji donosi slavu…“
    Konstantin Kavafi

    Piter Bin jedan od najvećih živih zapadnih neohelenista, veliki deo svog radnog veka proveo je kao preofesor engleske i uporedne književnosti na Dartmaut koledžu u Sjedinjenim Državama. Suosnivač je američke Asocijacije za neohelenske studije, dvaput je izabran i za njenog predsednika. Jedan je od idejnih tvoraca Journal of Modern Greek Studies, prve i najznačajne severnoameričke naučne publikacije posvećene isključivo neohelenskim studijama. Ovaj prijatni stari gospodin, američki ljubazan, bez žalbi podnoseći mediteransku vrućinu naglašava, nešto i na ličnoj osnovi, da su neoheleske studije za njega bile divan dar. Otkrio je pre trideset pet godina, književnost toliko bogatu a tako malo istraženu i prevođenu. Još davne 1983 godine izdavač Efstatijadis sabrao je tri studije (Kafavisa, Kasansakisa i Ricosa ) u jednu knjigu , čiji se prevod nalazi pred srpskim čitaocima; Piter Bin, Tri generacije grčkih pesnika, uvod u delo Kavafisa, Kazancakisa, Ricosa.

    Ovo je druga knjiga biblioteke Panelinion koja se bavi isključivo edicijom novogrčke književnosti. Na nepunih 150 strana, sam autor u predgovoru srpskom prevodu predstavlja Uvode o trojici vrhunskih pisaca.

    Njegova studija o Kavafisu, objavljena je 1964, i spada među prve temeljnije na engleskom, posle obaveštenja koja su o pesniku dali L. Darel, E.M. Forster i V. H. Odn. Konstantin Kavafis (1863-1933), poreklom iz Carigrada, a rodom iz egipatske Aleksandrije. Dete grčkih kolonista koji su u to vreme bili brojni i trgovački veoma jaki. Proživevši u Aleksandriji skoro čitav život, daleko od književnih događaja u Grčkoj, Kavafis je krenuo vlastitim putem kako u pogledu jezika tako i u tematici. Naoko jednostavnim stihovima, izrazio je duboku depresiju i krizu modernog čoveka XX veka sa svim ličnim i kolektivnim dramama. Profesor Bin se pretežno bavi analizom fenomena Kavafisove modernosti i neprekidne aktuelnosti. Kavafisa smatra velikim svetskim pesnikom koji je pre Kafke, Beketa i Borhesa „konstruisao geometriju apsurda“.

    Iako se u svom dugom naučnoistraživačkom radu bavio nizom grčkih i anglofonih pisaca, u žiži naučnog interesovanja profesora Bina stoji opus Nikosa Kazancakisa. Autor sam kaže, da bi se razumeo Kazancakis treba razumeti Palamasa, Psiharisa, D’Anuncija, Dostojevskog, Lenjina, Bergsona, Ničea, Kjerkegora, sv. Grigorija Palamu, Teotokosa, Sikeljanosa, Novi zavet, maloazijsku katastrofu, grčki građanski rat, Markosa Vafijadisa, Nikosa Zaharijadisa, pokret za uvođenje dimotike, Koraisa, atomsku bombu, maoizam, budizam, teoriju kinematografa, procesnu teologiju… Pirandela, mitsku metodu Seferisa i Eliota i još mnogo toga. Drugim rečima, Kazancakisovo delo pokriva sve elemente grčkog modernizma, kojima se Bin bavio. Tekst o Kazancakisu prvi put je objavljen 1972.

    Ogled o Ricosu štampan je kao predgovor engleskom prevodu ovog pesnika u Pingvinovom izdanju iz 1974. godine, a pojavio se i na grčkom u zasebnoj knjizi koju je objavio atinski Kedros (1980). Ističe koloritnost Ricosovog poetskog izraza, prateći njegov životni i pesnički put od detinjstva i ranih pesama sve do vremena pisanja eseja.

    Pri štampanju ovog dela, izdavač je imao na umu da napravi ozbiljnu naučno istraživačku publikaciju i tom prilikom je dao nazive i autore svih prevoda na srpski jezik Konstantina Kavafisa, Nikosa Kazancakisa i Janisa Ricosa. Nije na odmet naglasiti da veliki živi srpski neohelenista, Ksenija Maricki Gađanski, inače prijatelj i kolega Pitera Bina, takođe, više od trideset godina daje poseban doprinos, da se srpska čitalačka publika dobro upozna sa neohelenskom književnošću.

    Radove profesora Bina anglosaksonska štampa proglašavala je vrhuncima savremene američke naučne proze te na kraju same knjige za one veoma znatiželjne dat je spisak svih važnijih publikacija profesora Bina. Prevodilac Sonja Vasiljević, inače dugogodišnji profesor klasičnih jezika u Zemunskoj gimnaziji, uspela je sjajno da dokuči i doskoči britkim rečenicama profesora Bina. Taj nepretenciozni, oštoumni stil, koji je izrastao iz najboljih tradicija zapadne krtike uspeo je da se pretoči uz pomoć prevodilačke poetike u potpuno razumljivo naučno štivo.

    Ono što je Kazancakis pokušavao, u najosnovnijem smislu, bilo je da hrišćanstvo i Hrista uvede u 20. vek. To je značilo prerađivanje hrišćanskog učenja da bi se omogućilo da ono bude kompatibilno sa naučnom istinom, naročito sa istinom Darvinove teorije evolucije.

    Profesor Piter Bin (Peter Bien) na Dartmaut koledžu u SAD, do nedavnog penzionisanja, predavao je englesku uporednu književnost. Naučnu slavu je, međutim, stekao po svojim studijama o novogrčkoj književnosti. Smatra se jednim od najvećih autoriteta za delo Nikosa Kazancakisa o kome je poslednjih tridesetak godina objavio šest zasebnih dela. Kod nas se nedavno pojavila njegova studija „Tri generacije grčkih pisaca” (u prevodu Sonje Vasiljević, u izdanju Karposa) koja je ujedno i jedina publikacija kod nas koja se u celosti bavi književno-teorijskim problemima novogrčke književnosti. Povodom 50 godina o Kazancakisove smrti razgovarali smo sa prof. Binom.

    Pre dvadesetak godina, u vašoj studiji o „Tri generacije grčkih pisaca”, napisali ste kako ne znamo da li će se Kazancakis čitati i posle 50 godina nakon smrti. Navršilo se, evo, 50 godina od njegove smrti. Koliko je danas, po vašem mišljenju, Kazancakis prisutan ili zaboravljen, u samoj Grčkoj ali i u Evropi i Americi?

    – Ove godine, kada se obeležava 50 godina od Kazancakisove smrti, ima očigledno puno dokaza da se on čita i da se o njemu raspravlja u Americi, Evropi i Grčkoj. Dobro je da univerzitetski profesori pišu o njemu, čak i kada zapravo nisu ljubitelji njegovog dela. Ipak, on i dalje nije čest predmet univerzitetskih predavanja.

    Jedan od ključeva za razumevanje Kazancakisovog dela jeste njegovo „učenje o prelaznom dobu“. „Ne možemo biti pagani jer je hrišćanstvo zatrovalo naš odnos prema materijalnim stvarima, a ne možemo biti ni hrišćani, budući da je darvinizam uništio savršeni duhovni svet.” Društva su uvek na neki način „u prelaznom dobu“ što je činjenica koja će Kazacancakisa uvek pomalo činiti aktuelnim?

    Piter Bin

    – Kazancakisova doktrina o „prelaznom dobu“ je jedna od ključnih za njegovo učenje. On ponekad nagoveštava da se svaki prelazak u izvesnoj tački završava (mislio je da će naše doba trajati dvesta godina); s druge strane, čini se da ponekad kaže da smo mi uvek u stanju prelaska. Mnogi vidovi Kazancakisove tehnike čine ga danas prevaziđenim piscem, ali je uistinu izuzetno savremen po gledištu da naše duhovne vrednosti moraju biti kompatibilne sa naučnom istinom, posebno sa darvinističkim učenjem o univerzalnoj evoluciji.

    Kazancakisov misaoni svet je izuzetno interesantan – rano se formirao i ostao je konzistentan do kraja njegove duge karijere. Poznata je Ničeova uloga u njegovom kreiranju. Gde se Ničeov uticaj posebno očitavao?

    – Sam Kazancakis je po tom pitanju potpuno jasan. Niče je glavni uticaj na njega izvršio kao „negator“: ličnost koja želi da porekne prihvaćene „istine“ svog doba – da se izbriše prošlost kako bi se omogućilo da nove i bolje vrednosti zauzmu mesto starim.

    Ipak smatrate da Kazancakis nije bio ničeovac, ali ni komunista, ni fašista, ni hrišćanin, nego da je bio je bergsonovac. Možete li da pojasnite šta zapravo znači Bergson za njegovo delo?

    – Komunizam je Kazancakisa privukao samo nakratko, nakon 1923, ali se nikada nije složio sa marksističkim isticanjem ekonomije. On svakako nije bio hrišćanin u tradicionalnom smislu, posebno stoga što nije verovao u zagrobni život. Žestoko se protivio se fašizmu i nacizmu nakon 1940, mada je u ranim godinama bio u izvesnom smislu ambivalentan prema Musoliniju i Hitleru. Njegovo ključno verovanje, barem od dvadesetih pa do smrti, moglo bi se nazvati bergsonovskim „vitalizmom“, neodarvinističko verovanje u evoluciju kao najznačajniju realnost i takođe vrlinu. To za njegovo delo znači da se divio svakoj osobi ili sili koja je odbila da ostane vezana za postojeća verovanja ili prakse, i koja je umesto toga pomogla da se svet kreće napred – ili, kako je to on voleo da kaže – koja je pomogla svetu da „transsupstantivira materiju u duh“, pravac na koji je ukazao Bergson za univerzalnu evoluciju.

    Živeo je u najburnijem periodu grčke istorije – dva svetska rata, balkanski ratovi, maloazijska katastrofa, građanski rat nakon drugog svetskog rata. U kojoj meri su Kazancakisova politička uverenja u takvim uslovim mogla biti konzistentna?

    – Njegova politička stanovišta nisu, zapravo, ostala konzistentna. Najpre je bio vatreni nacionalista (od 1906. do otprilike 1920). Taj period je kulminirao njegovom službom 1919. u spasavanju kavkaskih Grka od progona boljševika. Zbog atentata na Dragumisa 1920. njegov nacionalizam je počeo da se koleba i kasnije, posebno zbog maloazijske katastrofe 1922. koja ga je učinila antinacionalistom. Godine 1923. postao je „boljševik“ koji zagovara nasilno revolucionarno delovanje da bi se smrskao dekadentni kapitalizam Zapada. Ali uskoro će zagovarati „metakomunizam“ umesto komunizma a kada je konačno iskusio Sovjetski Savez, potpuno je odustao od „boljševika“, mada je u osnovi ostao levičar do kraja života. Iako je uvek bio pobornik nasilja kao političkog instrumenta, nakon užasnog iskustva Drugog svetskog rata i okupacije Grčke od strane Sila osovine, počeo je da zagovara socijalizam – tj. nenasilno suprostavljanje kapitalizmu – on je čak nakratko predvodio jednu socijalističku političku stranku neposredno nakon nemačkog povlačenja. U grčkom građanskom ratu podržavao je generala Markosa Vafijadisa nasuprot Zaharijadisu, koji je predvodio Grčku komunističku stranku i bio pristalica staljinističke čvrste linije. Na samom kraju života, zdušno je podržavao kineski komunizam.

    Bergson je uticao i na Kazancakisovu komplikovanu teološku koncepciju, ali je na nju uticao i budizam. U kojoj meri su budističke ideje značajne i prisutne u njegovim romanima, dramama, teorijskim ogledima?

    Nikos Kazancakis (1883-1957)

    – Kazancakis je puno čitao o budizmu dok je boravio u Beču 1922, iskreno razočaran u nacionalizam. Najbolje mesto gde se vidi šta je osećao kada je budizam u pitanju jeste drama „Buda“, njegovo uistinu izvanredno delo koje posmatra zapadni aktivizam kao suprotnost budističkom prihvatanju sudbine i smrti, aktivizam koji se prikazuje kao uzvišen ali konačno uzaludan. To je ključni tekst, što se budizma tiče. U „Grku Zorbi“, Gazda (za kog je Kazancakis donekle služio kao uzor), pokušava da egzorcira Budu time što će završiti komad o njemu, da bi mogao da se prepusti aktivnom životu. Na kraju romana, pošto mu je aktivni život propao, Gazda se ne vraća budizmu nego, umesto toga, počinje da funkcioniše kao kreativni umetnik. Otuda je umetnost zamenila Budu kao duhovni princip koji je sposoban da se uhvati u koštac sa uzaludnošću života.

    Njegove knjige su, kažete, izuzetno intelektualne i bez ikakvog zanimanja za opsceno. Ipak je Kazancakis zbog svoje knjige „Poslednje (Hristovo) iskušenje“ optužen za opscenost, isključen iz Pravoslavne crkve, a knjiga je u Rimu stavljena na indeks zabranjenih knjiga. Povodom polemike oko Skorsezeovog filma, snimljen po toj knjizi, tvrdili ste, međutim, u New York Times-u 1988. da je po sredi svojevrsno nerazumevanje Kazancakisa – njegova verzija jevanđelja ne potkopava hrišćanstvo nego Isusovu poruku čini smislenijom modernom čoveku. Smatrate li i dalje da je po sredi nesporazum, da je reakcija pravoslavne Crkve bila prenagljena i preterana?

    – Oni koji su se protivili „Poslednjem iskušenju“ to su, verujem, u svim slučajevima činili a da nisu pročitali roman. Oponenti nisu razumeli niti sam roman niti Kazancakisovu duboku religioznost. Isto je i sa onima koji protestovali protiv Skorsezeovog filma, bunili su se a da film nisu gledali. Ono što je Kazancakis pokušavao, u najosnovnijem smislu, bilo je da hrišćanstvo i Hrista uvede u 20. vek. To je značilo prerađivanje hrišćanskog učenja da bi se omogućilo da ono bude kompatibilno sa naučnom istinom, naročito sa istinom Darvinove teorije evolucije. Mnogi teolozi kojima je smetalo da čitaju romane i da vide film, smatraju da je Kazancakisova religijska vizija izuzetno „napredna“ i da je u potpunosti saglasna sa izvesnim trendovima u liberalnoj hrišćanskoj teologiji danas.

    Kako Vam se danas čini sva ta ondašnja medijska buka oko tog filma? Danas bi bilo, posebno u Americi, još više protesta zbog slične interpretacije Hristovog života?

    – Ah, da, netrpeljivost hrišćanskih konzervativaca traje i danas. Za nekoga ko misli da je svaku reč u Svetom pismu napisao Bog lično, Kazancakis nikad neće biti prihvatljiv.

    Kazancakis je čuven po još jednom romanu – „Grku Zorbasu“. Nabokov je govorio da nije poznat on, nego Lolita. Možda je i Zorbas poznatiji od Kazancakisa? Književni lik nad kojim autor nema više kontrolu?

    – Da, Zorba je iskoračio sa štampanih stranica i postao odvojena, živa realnost na više načina. Ali svako ko poznaje Kazancakisovu karijeru i delo kao celinu shvata da je Zorba samo njegov mali deo. Celina je ono što je uistinu izvanredno.

    Po mnogima, najbolje Kazancakisovo delo je „Odiseja“. Ono se svuda hvali, poštuje, ali ima sudbinu Muzilovog „Čoveka bez osobina“ ili Prustovog „U potrazi za izgubljenim vremenom“ – svi ih hvale ali se slabo čitaju. Možda je razlog u tome što je jezik tog dela težak? Imao sam neke grčke kolege koji su radije Odiseju čitali u engleskom prevodu nego na grčkom. Ona je takođe bila „all Greek for them“?!

    – „Odiseja“ je poetski ep koji se sastoji od 33333 stihova. To je razlog zašto je to delo teško, jer je poezija, ne proza. Pored toga, Kazancakis je žudeo da u taj ep umetne puno reči uzetih iz „dimotike“ – jezika kojim se služio običan narod i koji se razlikovao od „čistog“ jezika (katarevuse) kojim su se služili profesori, advokati, političari, naučnici itd. – kako bi „spasao“ te reči. Bio je prinuđen da u narednim izdanjima doda obilan rečnik. Ne mislim da je Kazancakis bio uspešan pesnik; on je kao prozni pisac bio istinski talentovan. „Odiseja“ otuda nije umetnički uspešno delo. Ono je ipak veoma značajno u Kazancakisovom opusu jer fikcionalizuje čitav bergsonovski sistem koji je bio tako bitan za njega. Ja ga stoga ocenjujem kao „suštinski dokument“ pre nego kao „književni trijumf“.

    Godina 2007. je proglašena u Grčkoj „godinom Kazancakisa“. I vi ste dali svoj doprinos tom jubileju, putovali ste ove godine u Grčku?

    – Da, veoma mnogo. Govorio sam 15. marta u Atini o prevodima Kazancakisa na engleski. Bio sam i gostujući profesor od 19. marta do kraja maja na Kritskom univerzitetu i držao devet predavanja o različitim aspektima Kazancakisovog stvaralaštva. Ta predavanja sam ponovio u Iraklionu i za širu publiku, pa su i publikovana u knjizi „Osam predavanja o Kazancakisu“. Govorio sam takođe u Atini u maju o temi „Zašto čitamo Kazancakisa u 21. veku“, a u Haniji o „Patriotizmu i nacionalizmu u Životu i doživljajima Aleksisa Zorbe“. Za nekoliko sedmica ću ponovo otputovati u Grčku, gde ću na Atinskom univezitetu govoriti o Kazancakisu kao „opsednutom regigijom“ (1. novembar), a Solunu ću 5. novembra držati predavanje „Kazancakisu u Berlinu 1922-1923“ a dva dana kasnije „Kazancakis kao epistolograf“.

    Razgovor vodio: Dejan Aničić

    „Ničem se ne nadam. Ničeg se ne bojim. Slobodan sam“

    I Grk Zorba i Poslednje Hristovo iskušenje poznatiji su kao filmovi koje su režirali Majkl Kakojanis odnosno Martin Skorseze, nego kao knjige na kojima su zasnovani. Još manje je poznato da je za operu Grčka golgota, Bohuslava Martina, koja je posljednjih sezona punila Kovent Garden, kao libreto poslužio roman u Britaniji preveden pod naslovom Hristos ponovo razapet. U sudbonosnom ruletu prepoznavanju imena u kojem se danas stiče i gubi književna slava, ime Nikos Kazancakis nalazi se daleko ispod njegovih najuspelijih ostvarenja.

    Za javnost širom sveta ime Zorba postalo je simbol za živopisan i duhovit stereotip modernog Grka. Svaki turista u Grčkoj i filhelen imao je priliku da vidi Zorbin ples sirtaki, koji je za film iz 1965, zajedno sa muzikom, stvorio Mikis Teodorakis. Na Kritu, gde je smeštena priča o Zorbi, gotovo svake sekunde se otvara nova taverna koja nosi njegovo ime. Koliko li se samo grčkih restorana, barova, noćnih klubova širom zemaljske kugle oslanja na ime Zorba da bi, zajedno sa uzom, recinom i plavo-belom zastavom, predstavili specifičnu nacionalnu ponudu?

    Naprotiv, bučno negodovanje koje je nakon premijernog prikazivanja Skorsezeovog filma Poslednje Hristovo iskušenje usledilo naročito u SAD, sa ove distance izgleda kao jedna od prvih varnica u sukobu verskih fundamentalista i sekularnog zapadnog liberalizma, koji će obeležiti početak 21. veka. Pretnje verskih grupa u Americi su toliko zaplašile vlasnike bioskopskih dvorana da su javna prikazivanja filma bila zabranjena, a to je bilo pre gotovo 20 godina. Verski dogmatisti su posebno bili šokirani scenama seksa Isusa i Marije Magdaline. Ali i sama ideja da je sin Božiji u periodu ljudske inkarnacije mogao odati zemaljskim iskušenjima, kao i genijalna ideja da ova iskušenja dobiju oblik seksualnih fantazija koje su se javile raspetom Hristu na samrti, ne pripadaju Skorsezeu nego Kazancakisu, koji se četiri decenije ranije usudio da napiše takve stvari.

    Iako njegovo ime nije baš opštepoznato, Kazancakisu i ne ide tako loše ako se uzme da nije među živima već 50 godina. Svih sedam romana kojima je, poslednje decenije života, stekao međunarodnu reputaciju, još uvek se štampaju i u Velikoj Britaniji. A izdavači niti znaju niti haju što su tri od sedam romana pedestih godina 20. veka prevedena bez poređenja sa grčkim originalom i što su engleske verzije deformisane slobodama i greškama koje ne bi bile prihvatljive po današnjim prevodilačkim standardima. Posle Zorbe i Poslednjeg iskušenja, najpoznatije Kazancakisovo delo je Hristos ponovo razapet, koje je u SAD objavljeno pod naslovom Grčka golgota, što je i naslov Martinove opere. U ovom romanu, upravo u momentu kada grupa grčkih seljaka u Maloj Aziji pod turskom vlašću postavlja predstavu o Hristovim mukama, pojavljuju se ljudi iz susednog sela, izbegli ispred masakra, da bi u finalu predstave glavni akteri uživo igrali svoje biblijske uloge. Manolios, koji igra Hrista, ubijen je na Božić u crkvi, a seoski pop blagosilja njegove ubice, koji čak kušaju njegovu krv i meso u stravičnoj parodiji na svetu tajnu evharistije. Hristos ponovo razapet je najbolje napisan Kazancakisov roman, koji najefektnije kombinuje dve velike teme koje su privukle publiku širom sveta: moćan i slikovit, mada često groteskan prikaz grčkog tradicionalnog života i likova (Zorba) i autorove celoživotne borbe sa suštinskim problemima hrišćanstva, odnosno svake religije (Poslednje iskušenje).

    Uspeh ostalih romana nije bio baš tako veliki. Meni se lično dopada Kapetan-Mihalis: sloboda i smrt. (U velikoj Britaniji preveden kao samo Sloboda i smrt). „Moderna Ilijada!“ – to je najbolja ocena ove knjige za koju znam, a pojavila se kao nepotpisana misao na poleđini izdanja. To je piščeva slobodna interpretacija događaja koji su se odigrali na njegovom rodnom Kritu 1889, ali pošto je Kazancakis tada imao samo šest godina, delo je, u stvari, inspirisano sećanjima na ljude među kojima je odrastao. Tema dela Sloboda i smrt je epizoda iz čitav vek duge borbe hrišćana sa Krita za oslobođenje od otomanske vlasti i ujedinjenje sa Grčkom. Istorija je pretvorena u mit. Dugotrajni rat Grka i Turaka postaje moderni Trojanski rat u kome su najznačajniji događaji motivisani ličnim strastima nesvakidašnjih ličnosti. Život u Megalokastru – čiji su ponositi stanovnici, skloni nasilju i vizijama, seksualno inhibirani i prezrivi prema strancima – slikovito predskazuju svet mitologizovane Kolumbije koju će kasnije stvoriti Gabrijel Garsija Markes u Sto godina samoće. Ali, Kazancakisov roman je napisan 1950, kada je magični realizam gotovo nepoznat u Evropi.

    Od ostalih romana Bratoubistvo je jedino značajan što ruši još jedan tabu: tema mu je grčki građanski rat, roman je napisan 1949, iste godine kada je taj rat okončan, ali je objavljen tek posle autorove smrti. A, zbog uticaja kolektivne traume i službene cenzure, tek osamdesetih godina su drugi grčki romanopisci pokušali da opišu te događaje na više ili manje realističan način. Njegova poslednja dva romana predstavljaju romansirane biografije. Božiji siromah opisuje život Svetog Franje Asiškog, a Izveštaj El Greku je autobiografskog karaktera. U biografiji sveca više se oslanjao na činjenice. Nijedno od ova dva dela nema ni narativni ritam ni snagu njegovih ranijih ostvarenja, mada Božiji siromah verovatno predstavlja najpotpuniju razradu autorovih kompleksnih i često kontraverznih stavova o religiji. Izveštaj El Greku se klasifikuje, i kao roman i kao autobiografija. Jer je veći deo svoga životnog puta nakon 15. godine, Kazancakis ili u potpunosti izostavio ili zavio u sanjivu izmaglicu koja je istanjila konture vremena i realnih ličnosti da bi stvorila vrstu ličnog mita, koji na kraju postaje preterano apstraktan.

    Šteta je utoliko veća što je Kazancakis živeo životom koji zaslužuje da bude ispričan. Inače, pisac je imao više biografa, uključivši i njegovu prvu ženu od koje se razveo, kao i drugu ženu koja ga je nadživela bezmalo pola veka. I ostali biografi su mu bili privatno bliski a i njihove priče o Kazancakisu nisu bile manje pristrasne u dvostrukom smislu. Jedino je njegov mlađi kolega romanopisac i takođe Krićanin, Pantelis Prevelakis ostavio brižljivo dokumentovano svedočanstvo od komentara na njegovih 400 pisama. Ali i taj Prevelakisov napor imao svojih slabosti: i sam romanopisac i mlađi kolega, on nikada nije razumeo zašto se njegov mentor u poznijim godinama okrenuo romanu. U očima jedinog ozbiljnog biografa Kazancakis nije zaslužio da bude zapamćen ni po jednom od dela koje je ovde pomenuto, nego jedino kao epski pesnik.

    U vreme Kazancakisovog rođenja (18. februara 1883. u Iraklionu) Krit je bio osiromašena zabit. Više od veka hrišćanska većina je na ostrvu podizala ustanke, sklanjala se u planine i otud napadala otomanske vladare i suostrvljane „poturice“. Na Kritu je ostalo malo tragova o muslimanskoj populaciji koja je u 19. veku činila 40 procenata stanovništva ostrva. Nominalno, bila je to borba kritskih hrišćana protiv omražene turske vlasti čiji je cilj bio ujedinjenje sa Grčkom, što će i biti ostvareno 1913. Ali, zapravo se radilo o borbi na život i smrt dve verske grupe i dva identiteta jedne zajednice, jer je, istini za volju, većina muslimanskih ostrvljana govorila kritski dijalekt grčkog jezika. Radilo se konfliktu kakav će 90-ih godina izbiti u bivšoj Jugoslaviji, a kojim je Kazancakis inficiran sa majčinim mlekom. Godinama kasnije prisećao se kako ga je otac, kao sasvim malog, poveo da poljubi stopalo hrišćanina koga su otomanski okupatori obesili o stablo platana na glavnom gradskom trgu.

    Kazancakis je ovaj konflikt nosio u krvi. Nikada nije prevazišao strahopoštovanje prema ocu: strogom i uvek ozbiljnom Mihalisu Kazancakisu, koji se bez mnogo skrivanja pojavljuje u velikom broju njegovih dela, a najupečatljivije u liku kapetan-Mihalisa u romanu Sloboda i Smrt. Mladi Nikos verovao je da bi u očima oca i brojnih kritskih boraca neko kao on koji voli knjige i čitanje i razmišlja o apstraktnim idejama, zasluživao jedino neoprostivo prezrenje. Kao pisac nastojao je da se iskupi, iako je dobro znao da to nije moguće iskupiti. Ogromna energija koju je Kazancakis uložio u pisanje, čitanje, putovanja te naizmenično usvajanje i odbacivanje različitih političkih i religioznih uverenja, bez sumnje je izvirala iz osećanja manje vrednosti sa čime je odrastao u beskompromisnom i nasilnom svetu svoga detinjstva na Kritu. Nepomirljivi sukob kultura i ideologija, predimenzioniranu gordost i tananu sujetu kritskih kapetana koje je upoznao u mladosti on je pretvarao u građu za drame, pesme i, naročito, velike romane u poznim godinama.

    Izgleda da je i jedno drugo rano iskustvo uticalo na formiranje Kazancakisa kao jedinstvene stvaralačke ličnosti. To je dvogodišnje školovanje u tinejdžerskim godinama u francuskoj katoličkoj školi na kikladskom ostrvu Naksos. Mada u autobiografiji Izveštaj El Greku ne daje nikakve naznake o tome, sasvim je verovatno da je Kazancakis prošao kroz slična bolna iskustva koja će Džems Džojs, pošto je nešto pre njega prošao kroz isto obrazovanje u Irskoj, vešto pripisati Stivenu Dedalusu u delu Portret umetnika u mladosti. Mortifikacija tela, niz emocionalnih problema vezanih za seksualnost i velika doživotna lična opsesija Bogom – ništa od toga ne spada u osnove grčke pravoslavne tradicije i ništa slično ne može se naći ni kod jednog drugog značajnog grčkog pisca. Ali, to je bitno obeležje Kazancakisa koliko i katoličkih pisaca engleskog govornog područja, od Džojsa do Entonija Bardžisa. Pretpostavljam da se Kazancakis upravo zbog toga osećao otuđenim od grčkih sunarodnika i započeo put koji će mu doneti slavu i priznanja svugde u svetu pre nego u Grčkoj.

    Trećinu Kazancakisovih ranih obrazovnih iskustava jasnije zauzima književno iskustvo. Kao student na univerzitetu u Atini on se upleo u estetički pokret Décadentisme, koji je u to vreme u grčkoj prestonici bio u velikoj modi. U intelektualnim krugovima tada su svi čitali Uismansa (Huysmans), Pjera Luisa (Pierre Louys), Morisa Baresa (Maurice Barres), Morisa Meterlinka (Maurice Maeterlinck). Ali već u to vreme Kazancakis je otišao u krajnost, što će postati obeležje svih njegovih kasnijih uverenja. Godine 1906. objavio je roman Zmija i Liljan, neku vrstu dosadne Liebestod-literature: u priči mladi par odlučuje da konzumira svoju ljubav gušeći se u čulnim mirisima cveća. I nikada više Kazancakisa neće napustiti taj tok u kome su istovremeno prisutni sadizam i nasilje i pasivnost i disponibilité esteticizma, kao i morbidna veza seksualnog čina i nasilne smrti. (U svakom od njegovih glavnih romana lepa mlada i seksualno agresivna žena biva brutalno ubijena u završnici muške herojske strasti.)

    I jedan mnogo bolje dokumentovan uticaj odigraće važnu ulogu u kasnijem Kazancakisovom sazrevanju. To su uticaji Ničea a i Bergsona, čija je predavanja slušao na Sorboni. Na kraju, od monaha sa Atosa, pravoslavne Svete Gore, sa kojima je 1914. proveo nezaboravnih 40 dana, usvojio je fascinaciju asketskom tradicijom grčkog monaštva.

    U ranom periodu Kazancakis je mnogo pisao za pozorište. Ali, posle početnih uspeha, delom i kao rezultat njegove urođene nesposobnosti za kompromis, tek mali broj Kazancakisovih drama se pojavio na sceni. Onda se bacio na tada goruće pitanje grčkog jezika. Sa prvom ženom Galatijom učestvovao je u pripremi niza udžbenika zasnovanih na jezičkim reformama. Do 1919. postao je toliko poznata javna ličnost da mu je premijer Elefterios Venizelos poverio misiju spasavanja i preseljavanja u domovinu grčke etničke zajednice, žrtve etničkog progona, u Gruziji i Jermeniji. U svakoj od ovih uloga, još uvek relativno mlad, Kazancakis se dobro pokazao.

    A onda je usledilo udaljavanje od Grčke. Kazancakisov odlazak Već 1920. Kazancakis započinje putovanja koja će ispuniti nastavak njegovog života. A u domovini su sledila burna politička previranja. Venizelos je izgubio vlast u novembru, a dve godine kasnije (1922) neuspešan grčki vojni pohod u Malu Aziju završiće se proterivanjem preko milion grčkih hrišćana i stvaranjem moderne turske republike. U vreme te „katastrofe“, kako ta događanja Grci i danas nazivaju, Kazancakis je bio daleko. Iz Beča je otišao u Berlin, a negde u međuvremenu najpre je prihvatio budizam, a zatim bio očaran komunizmom.

    Bio je nadahnut Lenjinovim primerom i verovao u ulogu proletarijata u istoriji. Naučio je ruski i nekoliko godina putovao po Staljinovom Sovjetskom savezu. U jednom od najupečatljivijih delova Izveštaja El Greku, opisuje posetu upravo otvorenom Lenjinovom mauzoleju, gde uočava da je ritual odanosti vođi suštinski neodvojiv od obožavanja predstave Hrista u pravoslavnoj crkvi. Pokušaj da zaseje seme komunističke revolucije na rodnom Kritu 1924. završio se fijaskom, pa sledeće godine započinje jedan od najambicioznijih svojih literarnih projekata.

    Poema koja će nakon šest verzija i 13 godina rada biti objavljena pod pretencioznim naslovom Odiseja bila je trostruko duža od istoimenog Homerovog epa. Bilo je više nego pretenciozno već i samo prisvajanje Homerovog naslova i glavnog junaka, a za književnu karijeru bilo je ravno samoubistvu pojaviti se pred publikom 1938. godine sa epskom poemom od 33.333 stiha, i to u haiku formi. Kazancakisova Odiseja bila je zakasnela već 1925. kada ju je započeo. Dvadeset godina pre toga doajen grčkog pesništva Kostis Palamas stavio je tačku na pozno-romantičarski, „epsko-lirski“, kvazi filozofski stil poezije. Ništa nije pomoglo što je Kazancakis u poemu uporno ugrađivao svaku retku reč iz grčkog vokabulara koju je uspeo da sakupi uz pomoć prijatelja. Još manje je pomoglo što je, kao Bernard Šo, razvio originalan sistem ortografije i primenio ga u poemi. Sa racionalnog stanovišta to je bilo odbranjivo, ali je praktično bilo osuđeno na neuspeh jer je tečno čitanje teksta bilo gotovo nemoguće.

    Kada sam početkom 70-ih počeo da učim savremeni grčki jezik, sećam se da mi je rečeno da je samo šest ljudi ikada pročitalo ovo delo u originalu i u celini. Ne verujem da se taj broj mnogo povećao od tog vremena, mada me nedavno objavljena prelepa kopija originalnog rukopisa možda demantuje. Zahvaljujući njegovoj slavi kao romanopisca, Kazancakisova Odiseja je tokom 50-ih prevedena na engleski, francuski i nemački. Engleski prevod skromno dodaje podnaslov Odiseja – moderni nastavak, i dobro se kotirala u Americi kod bit generacije (Ginzberg, Keruak, Barouz i dr.). Od tada je gotovo zaboravljena.

    Kazancakisova manijakalna energija i usredsređenost na vlastitu spisateljsku misiju nije jenjavala u međuratnom periodu. Nakon kratke službe za grčku vladu nikad posle nije imao stalno zaposlenje. Radije se izdržavao povremenim pisanjem za novine, bez obzira što to nije moglo da osigura stabilnu egzistenciju. Putovao je Evropom, na Bliski i Daleki istok te objavljivao svoja iskustva, što mu je donosilo veći prihod nego honorari od poezije i dramskog stvaralaštva. Da bi zaradio nešto preveo je nekoliko najdužih i najzahtevnijih klasičnih dela evropske književnosti, uključiv Danteovu Komediju, prvi deo Geteovog Fausta i, nešto kasnije, Ilijadu i Odiseju. Čak je napisao i Istoriju ruske književnosti u dva toma i tri romana na francuskom jeziku koja nisu doživela nikakav uspeh.

    Kad je izbio Drugi svetski rat, Kazancakis se vratio u Grčku i na ostrvu Egina, u blizini Atine, po prvi put „svio svoje gnezdo“. Već je bio razveden od Galatije i živeo je sa Eleni Samiju, koju je upoznao 1924. i kojom se oženio nakon rata. U aprilu 1941, posle uspešne odbrane od Musolinijeve Italije na granici sa Albanijom, Grčku su pregazili nacisti. Tri i po godine, koliko je zemlja bila pod okupacijom, inače neumorni Kazancakis bio je prikovan za svoju kuću na Egini. Pod uticajem Eleninog zvocanja odvojio je vremena za pisanje sećanja o tom . Pravi Zorba bio je radnik iz Makedonije koga je upoznao za vreme Prvog svetskog rata. Sa njim je Kazancakis jedno vreme pokušavao da otvori rudnik lignita, što je i opisano u knjizi. I u misiji spasavanja Grka sa područja Kavkaza poveo je sa sobom Zorbu, što se ne pominje u knjizi. Taj Zorba se, u stvari, zvao Jorgos, a u romanu je dobio ime Aleksis. Ovo ekstravagantno otelovljenje temperamentne spontanosti i neobuzdane herojske snage, sa refleksijama na prošli život pun akcije i avanture, kondenzuje sve što je Kazancakis iskusio tokom šest decenija života, ali je delo više fikcija nego realnost.

    Naslov knjige na grčkom, kada se pojavila 1946, mogao bi najbliže da se prevede kao Život i vreme Aleksisa Zorbasa. Ne znam ko je prvi smislio naslov Grk Zorba, niti da li je Kazancakis to ikada odobrio. Pretpostavljam da bi to mogao da bude švedski filhelen Borje Knos (Börje Knös), koji je u to vreme započeo bezuspešnu kampanju da se Kazancakis nominuje za Nobelovu nagradu i preveo ovaj i druge njegove romane na švedski. Izmenjeni naslov reflektuje kako je knjiga doživljena izvan Grčke. Literarni lik Zorbe zapravo i nije prototip Grka nego amalgam osobina upečatljivih likova koje je Kazancakis tokom godina susretao u životu i lektiri. Zorbin bezbrižan pristup životu i prihvatanje životnih protivrečnosti koje se prepliću u plesu, u stvarnosti predstavljaju sukus Kazancakisovih vlastitih iskustava, uključujući i mudrost da je neuspeh bilo kog poduhvata zapravo ključ slobode. U godinama kada je Zorba napisan, Grčka pod nemačkom okupacijom, ponižena i gladna, bila je mesto sa koga se po prvi put javlja nepokolebljivi duh glavnog junaka i autoritetom iskustva objavljuje: „Mnogi ljudi se plaše gordosti, ali ja sam to prevazišao. Mnogi ljudi razmišljaju, a ja ne moram da razmišljam. Niti me ono što je dobro raduje, niti ono što je loše rastužuje. Ako mi neko kaže da su Grci zauzeli Konstantinopolj, to je odlično, ali je za mene to isto kao i da su Turci osvojili Atinu.“

    Kazancakis je imao 58 godina kada je počeo da piše Zorbu. Već je iza sebe imao obimno delo: napisao je veći deo od ukupno dvadeset drama i kvazifilozofski ničeanski kredo, napisan početkom 1920-tih godina (na engleski preveden kao Spasioci Boga: spiritualne vežbe; u srpskom prevodu kao Askeze, 2001). Ali Zorba je predstavljao početak nečeg gotovo potpuno novog. Svestan toga ili ne, Kazancakis je u prozi konačno pronašao sebe kao pisca. Iako je Zorba, takav kakav je, uneo dah svežine, transformacija time nije bila dovršena. Ta knjiga je filozofski dijalog koliko i roman. U njoj se, zapravo, malo toga dešava. Pored Zorbe i njegovog neimenovanog „Gazde“, koji priča priču, drugi likovi su periferni i često stereotipni. Tek sa romanima Hristos ponovo razapet, Sloboda i smrt i Poslednje iskušenje, koji su u jednom dahu napisani tokom trogodišnjeg perioda između 1948. i 1951. godine, Kazancakis je konačno kao pisac došao na svoje. Ova dela imaju potpuno razrađen i brižljivo strukturisan zaplet i široki spektar likova. Mnogi od njih su još uvek karikaturalni, ali živopisno oslikani kao na Brojgelovim platnima. Iznad svega, u kasnim romanima radnja je pokrenuta sukobom sudbonosnih sila, žestokim i ostrašćenim konfliktima – između pojedinaca, sudbina, političkih ideologija ili svega toga zajedno. Kako mi se čini, to je ono što Kazancakisove romane održava u životu čak 50 godina posle njegove smrti objašnjava privlačnost za režisere i uspeh njihovih filmova.

    Kada je počeo pisanja svoja tri najveća romana, Kazancakis je još jednom napustio Grčku. Ovaj put zauvek. Po okončanju nemačke okupacije nakratko je pokušao da ponovo uđe u politiku, propovedajući pomirenje u sukobu komunizma i monarhizma, što je krajem 1944. u Atini već preraslo u krvave ulične borbe. Ali njegova politička vizija bila je suviše utopijska i ništa nije moglo da spreči da Grčka postane prvo bojište hladnog rata koji je upravo počinjao. Već u jesen 1946, kada je građanski rat postao neizbežan, Kazancakis je otišao u Francusku gde će u Antibu stvoriti novi dom. Poslednjih godina života, uprkos sve lošijem zdravlju, nastavio je da piše drame i romane, da bi pred sam kraj razmišljao o nastavku ambiciozne Odiseje. Nastavio je i da putuje, i upravo se po povratku sa druge posete Kini i Japanu, razboleo i umro u nemačkom Frajburgu 26. oktobra 1957.

    Često se pominje da je Grčka pravoslavna crkva ekskomunicirala Kazancakisa. Međutim, uprkos optužbama zbog blasfemije, ostaje činjenica da je sahranjen po verskom obredu, bez obzira što nije ukopan na osveštanom zemljištu. Njegov grob je sada lokalna znamenitost i uzdiže se visoko iznad grada na ostacima venecijanske tvrđave Martinengo iz 16. veka. To je jedno od retkih istinski lepih mesta u, inače, tužno ružnom gradu, sa komandnim pogledom na zaliv i priobalje na kojem dominiraju stene planine Dikte, iza koje, navodno, počiva kralj antičkih bogova Zevs. Popločani plato i nedavno zamenjeni drveni krst obeležavaju to mesto. U prostoru predviđenom za ime pokojnika, urezane su reči iz Spasioca Boga: „Ničem se ne nadam. Ničeg se ne bojim. Slobodan sam.“

    Dakle, kako da se objasni savremena popularnost Kazancakisovih romana? I šta iz vremenske perspektive od 50 godina kasnije predstavlja njihovu trajnu vrednost? Veliki deo onoga što je napisano o njegovom delu, od najranijih recenzija do današnjih referata na skupovima kojim se obeležava pet decenija od njegove smrti, fokusira se na Kazancakisove heterogene ideje o religiji i konfuzni eklekticizam onoga što se prilično problematično naziva njegovim „pogledom na svet“. Po mom mišljenju, tajna Kazancakisovog uspeha leži u genijalnosti da uhvati intenzitet, fizički dinamizam i duhovnu energiju koja ljudski konflikt može dovesti do krajnosti, i u oživljavanju ovih sila na papiru. Na kraju, Kazancakis je rošao kroz sve izme, koje je prihvatao u različitim periodima života, da bi u svojim poznim romanima stvorio literarni prostor u kome su mogle da se oslobode tenzije njegovih vlastitih uverenja.

    U poslednjih dvadeset godina, javila se čitava jedna nova generacija čitalaca Kazancakisovih romana: među progresivnim teolozima protestantskih crkava Amerike i, donekle, Engleske. Kroz dela Dona Kapita (Don Cuppitt), Derena Midltona (Darren Middleton), Danijela Dombrovskog (Dombrowski) i drugih, Kazancakis počinje da izrasta u model za određenu liniju razvoja hrišćanske misli koja nastoji da pomiri biblijsku doktrinu sa naukom i, napose, s darvinizmom. On u Izveštaju El Greku navodi kako je izgubio veru kada je prvi ut čuo za teoriju evolucije. Ali, izgleda da je Kazancakisova večna opsednutost problemom spiritualnosti i višeg smisla života u svetu bez ličnog, milosrdnog Boga, sada u saglasju sa „teologijom procesa“ (process theology) koju zastupaju progresivni hrišćani. Bilo da se čitaju samo kao pripovesti zbog njihove imaginativne snage, ili sa namerom uspostavljanja filozofskih i religioznih uvida koji bi mogli da pomognu hrišćanstvu da se pomiri sa darvinističkom naukom, šuma romana Nikosa Kazancakisa danas nudi bogato i plodno štivo koje odgovara zahtevima novog veka.

    Roderik Biton

    Autor je profesor savremene grčke i vizantijske istorije, jezika i književnosti, na londoskom King’s College. Objavio je više radova o Kazancakisu.

    Prevod sa engleskog: Tijana Kecmanović

    NIN, 18. 10. 2007.


    Detaljni podaci o knjizi
    Naslov: Tri generacije grčkih pisaca: uvod u delo Kavafisa, Kazancakisa, Ricosa
    Izdavač: Karpos
    Strana: 142 (cb)
    Povez: meki
    Pismo: latinica
    Format: 17 cm
    Godina izdanja: 2006
    ISBN: 86-85941-03-2
    Naručite
    Cena: 710 RSD
    Cena za inostranstvo:
    7,00 EUR
    Kom.:
    ili
    Naručite telefonom:
    Nije radno vreme
    nismo dostupni na telefonu.





    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    MIKRO KNJIGA D.O.O.
    Kneza Višeslava 34, 11030 Beograd, Srbija
    e-pošta: prodaja(а)mikroknjiga.rs
    Komercijalna banka: 205-33117-65
    Matični broj: 07465181
    Šifra delatnosti: 5811
    PIB: 100575773
    Dokumenti o identifikaciji

    © Mikro knjiga 1984-2024