Књижевна посластица за читаоца који жуди за раскринкавањем специфичних мракова људских душа. Дубравка нас вештим и освежавајућим стилом уводи у свет људи које желим да уживо сретнем, штошта приупитам, ухватим за рамена и продрмусам, загрлим. Свет људи које желим да спасем, иако знам да спасења нема – осим ако они одлуче да га створе.
Срећна сам што се ова књига догодила.

Сташа Вукадиновић

„Део хартије ми се лепи за знојаве дланове. На једном папирићу је реч љубав. Гледаћу је док не постане жива.“
Ове речи пише један од јунака у фрагментарном роману Дубравке Ребић у коме главни актери не схватају да их други не могу и неће спасити, све док не спасу сами себе. У међувремену, љубав не оживљава са папира, а живот пролази. Лагано и неосетно као што се нижу странице ове књиге.
Дубравкин стил је једноставан, а нарација прецизна па ипак носи необјашњиво пуно тешке туге која вуче на дно. Четири приче се на врло јасним местима очешу једна о другу, као што свакодневно прилазимо поред људи који вриште за помоћ али их не чујемо. Јер у овом роману, тоне се тихо али неминовно.
Зато је страшно важно смогнути снаге и заволети себе упркос свему и схватити Дубравкино упозорење озбиљно.
„Једног јутра се пробудиш и твоје дите те види као шта ти видиш себе кад се најмање волиш. И тај ти поглед постане истина.“
Прочитајте овај роман и никада не допустите да вам се тако нешто деси.

Сара Радојковић