…

Људи посао имају и станове, обучени су и добро једу. У друштву су. А ја сам са стране стојим, али усамљен нисам. Посао и не тражим, запослен сам и без тога, стан немам, али главу имам где да склоним, одело ми се распада, али ми зима није, ако и кору хлеба поједем, свеједно гладан нисам.

И остао сам сáм. Ја и савест моја. Сами. Сами у мраку. Чувао сам је као невино девојче. Да јој се ништа не догоди. То ми је било све што сам имао. Све што сам икада имао и све што ћу икада имати. Да са њом изађем из овог мрака, из ове тамнице народа, из ропства мисирског. Да је неокаљану и чисту са собом изведем у земљу обећану, на светлост дана, на сунце слободе.

Тринаест година сам провео у паклу, робујући њему, божанству овоземаљском. Чувао сам савест своју и чекао сам дан када ће Господ растворити таласе мора Црвенога и када ћу отићи из земље Мисирске у земљу обећану.

Та невиност је све што сам имао и све што икада могу да имам. Да јој се ништа не догоди. Да њу изнесем из овога мрака, из ропства, из пакла загађеног.

Само ако савест имам могу да имам и слободу. А слобода се не мери ни са чиме.

Сва сребра и злата, сви људски животи

                  Не могу бити лепа плата, твојој чистој љепоти.

Из ЗАПИСА