Аутор: Јован Романидис
Страна: 184
► Остали детаљи

Предговор:
Протпопрезвитер Георгије Д. Металинос
Објашњења:
Монах Дамаскин Светогорац
Са јелинског превео:
мр Александар Ђаковац

Предговор
Универзитетска читалачка публика треба да се радује објављивању ове књиге познатог и поштованог свеправославног професора догматике, протпопрезвитера о. Јована Романидиса. Магнетофонски записи његових предавања са првог семестра академске године 1983-1984 на Теолошком факултету у Солуну, дали су идеју његовим верним ученицима, о. Јовану и монаху о. Дамаскину Каракалском, да те записе пренесу на хартију и да их понуде православном мноштву ради теолошког очишћења и духовне икономије.
Сваки пут када сам разговарао са његовим учеником, о. Јованом, стицао сам снажан утисак који је на њих чинила његова реч. Његова предавања су пратили ( = слушали) су не само студенти Теолошког факултета, него и суденти других школа, али и они који су већ отслушали његова предавања.
Овај изваредни универзитетски професор и клирик, указивао је на Догматику «другог лика» која је надилазила дотле познате схоластичке обрасце и академизме, који још увек постоје у нашој теологији. Његова реч је била утврђена у светоотачком учењу и није се ограничавала на просто навођење светоотачких места ( = цитата), него је продирала у њихов дух и искуство, у њихову срдачну свезу са Тројичним Богом. Ова сведочанства о професору о. Јовану Романидису, заједно са мојим уверењем које је прозишло из проучавања његовог дела, довела су ме до закључка да униврезитетско време можемо да поделимо на доба «пре Романидиса» и доба «после Романидиса». Јер је по први пут универзитетска теологија у његовом лицу упознала спој историје и богослужења ( = богопоштовања) Православне Цркве, као израз искуства црквеног тела и сведочанства живота у Христу, а не као неко аутономно научно знање, које не учествује у борби верног за спасење.
Ова књига, тако представља и символ историје наше академске теологије, која почиње Теолошком школом јонске академије (1824) нарочито тамошњом наставом догматике, која представља срце теолошког изучавања и научни увод у Веру Цркве.
1
Због тога је сигурно да неће само специјалисти ( = стручњаци) и студенти него и читаво тело цркве имати много користи од ових предавања, због црквености и привржености предању њиховог аутора, који је догматску теологију видео и доживљавао као црквену службу.
Свакако, значајан је и рад о. Дамаскина на читавом тексту. Јер се, без да измени и најмање слово и дух блажене успомене свога професора, постарао да поправи све нејасноће које се јављају у живој речи ( о. Јован је увек говорио и предавао напамет, а није читао предавање) и прилагоди их писаном слову, а да није изменио ни најмање словце свог професора. На овоме му честитамо од срца и благодаримо за његов труд, који ће донети толико духовне користи.

��� Протпрезвитер Георгије Д. МеталиносПротпрезвитер Георгије Д. Металинос
Професор атинског универзитета