Аутор: Јаша Томић
Страна: 487
► Остали детаљи

После опширног и надахнутог предговора Илије Радуловића, приређивача књиге, следе текстови:

"Главна расправа Јаше Томића због Туцинданског догађаја" и
"Говор Јаше Томића у своју одбрану приликом накнадне расправе због Туцинданског догађаја".

Ови текстови представљају одбрану Јаше Томића, који је на Туциндан, 1890. године на Железничкој станици у Новом Саду, ножем усмртио Михајла Мишу Димитријевића, власника и уредника листа "Браник".

У стеннографским белешкама са суђења стоји забележено да "оптужени Јаша Томић признаје отворено и потанко да је из узрока, што је Миша Димитријевић у току новинске једне полемике, коју су они међу собом водили, не само његову, већ и част његове жене вређао, а нарочито, што је јавно показивао и распростирао једно писмо, које је, као што се говори, писала његова жена, док је још девојком била, а које је тамну сенку бацало на њено име, и пошто му овај затражене витешке сатисфакције не само није хтео дати, већ је и њега и жену му у своме листу и даље вређао, прошле године 30. децембра, после дужег премишљања, са напред смишљеном намером, промисливши о последицама, проучив дотичне параграфе кривичног законика - одлучио да убије Мишу Димитријевића; из тог разлога купио је он 31. децембра један нож, али га је још истог дана бацио, па је 1. јануара пре подне опет узео један нож, али је и тај бацио, па најпшосле, када је план за уморство у њему сазрео, купио је 1. после подне нож, који служи као доказ његове кривице, па је њиме наоружан тражио по улици и пиварама Мишу Димитријевића, али се није с њиме састао, док најзад 4. јануара пре подне, излазећи из дућана једног, где је куповао цигаре, није спазио Мишу Димитријевића са женом му на фијакеру једном, где иде у правцу железничке станице, нашто је сместа отишао у редакцију, што беше у истој кући у којој и дућан, те узевши тамо зимски капут, пожури се, седнув на један фијакер, те такође потера железници, па пошто је нож ваћ на путу отворио и у руци спремљен држао, стигнув на железницу, појури управо у чекаоницу, но пошто изабрану жртву тамо није нашао, изађе на перон, где угледа Мишу Димитријевића, где стоји са својом женом и још више њих, управо се устреми на њега па му врло снажно забоде нож у груди, те тако нанесе горе описану смртну озледу.." Ова белешка показује у каквом се стању нервног растројства налазио Јаша Томић непосредно пред почињено убиство. Првостепени краљевски судбени сто у Новом Саду осудио је Јашу Томића на доживотну робију, другостепени Апелациони суд у Сегедину смањио је казну на 15 година, а трећестепени Касациони преквалификао је његов деликт и 29. маја 1891. донео коначну пресуду: шест година робије и пет година губитка грађанских права. Као олакшавајућу околност највиши суд је узео да је оптужени бранио своју породичну срећу. И Новосађанка Амалија Стратимировић, која је сакупила око 3.000 потписа жена, поднела је захтев да се Томић ослободи, јер је бранио част своје жене.

Други део књиге, под називом "О узроцима злочина", садржи текстове у којима Јаша Томић анализира феномен криминала злочина, од политичких злочина, преко пијанства и напуштања деце, до стања у затворима с краја XIX и почетка XX века.