Аутор: Александра Новаков
Страна: 543
► Остали детаљи

Срби у Османском царству, иницијативом српске државе, започели су крајем 19. века интензивну борбу за своје духовно ослобођење, које је предуслов сваке друге слободе. Држава Србија се трудила да помогне својим сународницима, непризнатим од Турака у националном смислу, суоченим са све експанзивнијом бугарском пропагандом, непријатељским односом Васељенске патријаршије и све већим арбанашким терором.
Да би опстали, морали су да воде мирну борбу која је подразумевала отварање школа, основних и средњих, оснивање књижара, штампање уџбеника, као и рад црквено-школских општина. То је био најбољи пут да српски народ очува свој национални идентитет и матерњи језик, јер би губитак језика, као најважнијег сегмента етничког идентитета, допринео бржој асимилацији. Просвећивање српског народа било је могуће темељном реорганизацијом школства, а кључну улогу у том послу имали су просветни радници. То су били не само учитељи и професори већ и национални делатници, просвећени и образовани педагози, који су васпитавали млади нараштај и формирали га у грађанском и културном погледу.