Autor: ; preveo sa nemačkog Bajram Ličina
Strana: 156
► Ostali detalji

Nastao iz pitanja o granicama razumljivosti ljudskog života i stvaranja, rad Karla Jaspersa Strindberg i Van Gog prvi put je objavljen 1922. godine u zbirci rukopisa o primenjenoj psihijatriji. Polazna tema za Jaspersa bila je odnos duševne bolesti i umetničkog stvaralaštva, a za prvi predmet svoje analize uzeo je Augusta Strindberga i njegovo delo. Šizofrenija je u Strindbergovom slučaju bila odlučujući faktor njegove egzistencije, pa time i faktor u razvoju njegovog pogleda na svet koji je dalje uticao na sadržaj njegovih dela, smatra Jaspers, a zatim prati taj uticaj i analizira ga. Bez namere da da sveobuhvatnu ocenu Strindberga kao pesnika, on uočava da snaga Strindbergovog svetonazora prisutna u njegovom delu ne izvire iz jedne ideje, već iz duhovne egzistencijalne zapitanosti bolesnika. Kako svako kazuističko psihopatološko saznanje počiva na poređenju, Jaspers u drugom delu knjige analizira najpre primer sličan Strindbergovom, primer šizofrenije kod Svedenborga, a zatim govori o slučaju sasvim različitom od Strindbergovog – Van Gogovom, kao i njemu srodnom, slučaju Fridriha Helderlina. U Van Gogovom i Helderlinovom delu obelodanjuje se izvesna metafizička dubina kao rezultat jednog teško razumljivog duševnog iskustva, smatra Jaspers, ali i skreće pažnju da spoznaja izvesnih umetničkih dela kao šizofreno uslovljenih nipošto ne znači srozavanje njihove vrednosti. “Mi vidimo dubinu, objavu tamo gde je to istinito, ali kod šizofreničara to vidimo u nedostižnom obliku koji nema uzora”, piše Jaspers. “Oni su za nas blagotvorni ako doživimo apel njihove egzistencije, poziv na preispitivanje, i ako u njihovim delima, kao u svemu što je rođeno kao istinito, pronađemo uvid u apsolutno, koje nama, uvek skriveno, postaje vidljivo samo u konačnim oblicima. Ali opasno je njih uzimati kao uzor.”