Аутор: Митрополит Аврекије (Храповицки)
Страна: 184
► Остали детаљи

Овај чланак „Учење Цркве о Светом Духу“ вл. Антоније је написао 20-тих година, одмах по напуштању Крима у емиграцију. Под притиском преживљених страхота у то време руски народ се посебно враћао Цркви, и то са препородом религиозних осећања; тада је владика Антоније рачунао да је неопходно да се разјасни учење Цркве о Светом Духу. Овај рад први пут је објавио YMCA-Press у Паризу (Imp. De Navarre, 5, rue des Gobelins, Paris). По еп. Никону (Рилицком) ова књижица је ретка библиографска вредност.

Одломак

Данас се код многих потпуно неоспособљених писаца као и мислилаца појављује тежња за богословствовањем и то у вези најузвишенијих и најапстрактнијих питања. Сви имају жељу да кажу нешто ново и дубоко, а поврх свега, да покрију сенком неодобравања црквено учење, које они просто не знају или у сваком случају уопште не разумеју.

Са друге стране, шире се тако неуке а још више нападне и надмене хуле на Цркву, – мисли Њој супротног духа. Посебно се оштро обележавају мећусобно супротни (противречни) прекори нашем богословљу у вези учења о Светом Духу. Тако је и Лав Н. Толстој пребацивао Православној вери, и Цркви, за ширење „апстрактног и беживотног“ учења о Светом Духу на штету тако животног и мудрог учења Исуса Христа, које је изложено у јеванћељима.

Први критичари били су незадовољни кратким и нејасно објашњеним учењем Цркве о Светом Духу, а Толстој – тим истим учењем, али са супротне тачке гледишта; но ова оба лажна учења сусрећу се заједно у признавању апстракције и беживотности учења Цркве о Светом Духу.

Колико год су неискрене и лажне те тврдње у вези учења Св. Цркве, исто толико нису ни туђе горкој истини у вези савременог академског богословља које, истину говорећи, чува потпуно формалну везу са црквеним учењем, али које је изгубило и моралну страну догмата, а делимично и догмат о Светом Духу.

Истину говорећи, ту страну светих догмата, не увек, али повремено и врло ретко, откривају и Свети Оци Цркве, али њихов првенствени задатак у већини њихових трактата био је полемички: они су се трудили да ограде право учење од јереси путем тачног излагања речи библијских текстова, и то поготово њих, јер су се јеретици на њима трудили да заснују своја лажна учења. Моралну висину и лепоту божанског учења откривали су у већини случајева и излагали кроз молитвено појање цркве, у поетичним црквеним поукама или стихологијама древних Отаца и богослова.

На жалост, та поетичност хришћанског генија мање је привлачила пажњу средњовековних схоластичара, који су тој горепоменутој савременој богословској науци определили правац, дух а и садржину. Коначно у последњим деценијама наука је почела да се ослобађа од њихових путева, али наравно не без потпадања под утицај савремене декаденције, која је почела да се испољава у свим областима, а и у уметности и науци. Ми смо поменули да овом покрету (утицају) пре свега недостају и оне најпримитивније ерудиције, то јест чак и оне најпростије начитаности Свете Библије. Ево зашто су сви њихови покушаји да нешто делимично кажу о Светом Духу, нешто узвишено и мудро, предодређени на неуспех, и остају само грчевити и узалудни напори, баш као код оне публицисткиње која је живела преко сто година, Жорж Санд (један наш Рус оштријег језика назвао ју је „госпођа Јегор“), која је говорила да је до почетка наше ере било царство Бога Оца, са почетком нове ере узвишеније учење Бога Сина, а у будућности настаће најсавршеније учење и живот Бога Духа Светога. Скоро да се баш у томе састају ова грчевитост декадената, који предсказују царство Светога Духа. Упркос свој тој неопредељености а упркос и оним, знатно лошијим квалитетима те књижевности, који се ту и тамо приближавају хули и саблазни, она је у овом случају ближа истини, него ли нихилизам Толстоја, који се трудио да определи наше црквено учење о Духу Светом као замену моралног смисла наше религије мистичним, где он чак веру Православну није желео да призна као хришћанску, него је назвао „Свето-Духовском“. Такво противљење јесте плод необразованости, али још више зле воље и злог предубећења.

Напротив, само називање Трећег Лица Свете Тројице Светим Духом показује да је мисао и осећање Цркве, почевши од свештених писаца, чак од Самог Господа Исуса Христа, сједињавало са овим догматом највиша морална достигнућа, усредсређујући у њима најсветија очекивања. Спаситељ, Апостоли и Оци Цркве мало су говорили о Божијим метафизичким својствима – уопште, а још мање о метафизичким својствима Светога Духа, али су много говорили изричито јасно о дејствима Светога Духа, посебно у Новом Завету, као и дејствима Логоса Божијег или Сина Божија, још у Старом Завету.

Потрудиђемо се да пренесемо учење Христа Спаситеља и целог Новог Завета о дејствима Светога Духа на свет, на људску душу, али пре него што почнемо скренућемо пажњу да се Његово деловање по библијском учењу јавља у Цркви Христовој а не кроз замагљени мистички додир, и то деловање је изразито животно, и узбудљиво, у умиљењу, не само личном него и заједничарском – свеопштецрквеном.

Баш таквог изображења Светога Духа и Његових дејства пуна је служба Свете Педесетнице, а посебно у молитвама коленопреклоњења св. Василја Великог, а такође и у списима преподобног Исака Сирина, који је схватао општење душе са Богом првенствено као општење са Светим Духом, и често много рађе употребљавао уместо речи Бог – реч Дух, или Дух Свети. Св. Јован Дамаскин је саставио сасвим оргинално молитвено правило (службу) Светоме Духу, или Параклиту, које није ушло у састав нашег богослужења, али јако узбуђује душу читаоца снагом слика које су у њој сабране. Измећу осталог, желимо да се ограничимо ослањањем на те класичне стихире Педесетнице из вечерње и јутрење.

„Све даје Дух Свети: излива пророчанства, чини свештенике, неписмене научи мудрости, рибаре показа као богослове, сабира сав сабор црквени. Једносушни и сапрестолни Оцу и Сину, Утешитељу, Слава Теби“[1].

„Дух Свети био је увек, и јесте и биће: ни започињан, ни престајући, него увек Оцу и Сину сједињен и прибројаван; живот и животворац; светлост и давалац светлости, сам благ и извор сваке доботе; по Којем се познаје Отац и прославља се Син, и од свих се спознаје; једна сила, једно сједињење, једно поклоњење Светој Тројици“[2].

„Дух Свети, светлост и живот, и живи извор умни: Дух премудрости, Дух разума, благи, праведни, умни, Који чисти сагрешења: Бог и боготоврац, огањ који од огња произилази; Који говори, дејствује, дели дарове, Којим су се сви пророци и божанствени апостоли заједно са мученицима овенчали, дивно виђење, огањ који раздељује Себе за давање дарова“[3].

У сећањима Мотовилова о преподобном Серафиму Саровском, додуше непровереним, али која су последњих година заинтересовала нашу литературу, те их је чак и преосвећени Николај Велимировић превео на српски језик, излаже се учење преподобног Серафима о спасењу као о непрекидном усвојењу благодати Светога Духа и унутрањег општења са Њим.