Аутор: Жикица Симић
Страна: 112
► Остали детаљи

„Аутор је био веома обазрив у анализи и понуђеним оценама, знајући да та сазнајна област, звали је ми етнопсихологија или карактерологија, није још успела да се установи и учврсти као регуларна академска дисциплина. И питање је да ли ће и када ће освојити тај нужан положај! Стога је напор Жикице Симића да малчице принесе том настојању хвале вредан. Поготово што, као професионални социолог, улази у интердисциплинарно подручје које су до сада махом покривали антропогеографи и историчари, етнолози и антрополози, психолози и богослови. Јер, социолози се, можда превише круто, држе поставке да народносни културни идентитет одређују вера, језик и културно наслеђе. Зато он може – не подлежући горњим ограничењима, критички се односећи према ауторитетима и посматрајући свој етнос у динамичкој перспективи – да нас изненади до сада ретким, а далекосежним, увидима. Високо оцењујући рукопис Српски ментОлитет закључујем да се ради о штиву које ће заинтересовати широки круг читалаца.“

проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић

„Пишући ову студију њен аутор је користио веома обимну релевантну литературу почев од ауторитета какви су Дворниковић, Јеротић, Бојан Јовановић и други аутори, али се у највећој мери ослањао и на сопствена запажања. На жалост, није се користио и неким егзактним социо-психолошким истраживања менталитета, вероватно зато што их нема. Ослањањем на сопствена запажања ствара се могућност за добра интуитивна уочавања али исто тако и за промашаје. Па ипак, рецензенту се чини да је писац овог штива успевао да открије и критички жигоше мноштво негативних али и неке позитивне менталитетске склоности и карактерне особине српског народа.“

проф. др Љубинко Милосављевић

„Рукопис је не само насловљен, већ и сачињен у стилу који излази у сусрет потребама читалачке публике и тражи ширу друштвену пажњу, али је несумњиво социолошки валидан, по томе што поштује захтев савремених социолога за слободнијим стилом писања и за интердисциплинарним дијалогом, какав је у академским радовима данас ретко заступљен. Веома је добро што је критика која овде постоји испостављена на адресу нас самих. Увек је другачије писати о карактерним цртама и недостацима у менталитету неког другог, неког другог народа, нарочито оних с којима стојимо у неком неразрешеном друштвено-политичком спору. У овом случају, крајности и поделе код Срба су добродошла тема, не само у циљу оздрављења и унапређења комуникације у нашем друштву, која је овом менталном цртом осујећена, већ и као одлична прилика за самопреиспитивање свог или нашег унутрашњег духовног става.“

проф. др Ивица Живковић