Срби у давнини: фототипско издање из 1894. године

Један од изразитих заговорника аутохтонистичке српске или (пан)словенске школе у изучавању историје био је Сима Лукин Лазић, бриљантни полемичар и апсолутни победник у неколико деценија дугој полемичкој борби аргументима са бечко-берлинском „германском“ (или „нордијском“) школом. Његова велика победа у полемикама била је узалудна, јер је дошла практично истовремено са потпуном победом германске школе и легализацијом фалсификата, којима се Срби и остали Словени своде на ниво уљеза у својој постојбини.
Сима Лукин Лазић је проучио неке од Милојевићевих навода, поткрепио их тврдњама низа аутора и тако написао полемички оријентисано дело „Срби у давнини“. Искористио је бројне цитате хрватских историчара, са којима је био у великим полемикама, да би баш њиховим аргументима и аргументима њихових узора показао оправданост својих тврдњи.
Његови текстови написани су веома лепим и богатим језиком, уз китњасте реченице, које нарочито долазе до изражаја у полемичком надмудривању, тако уобичајеном за епски динарски менталитет српског народа. Чак и без улажења у значај његових текстова са гледишта историјске науке код Срба, његова дела би требало читати и због лепоте и богатства бритког полемичког језика.