Аутор: Лујо Бакотић
Страна: 200
► Остали детаљи

"Према познатом царском аутору дела „De Administrando Imperio”, Константину Порфирогениту, Срби у Далмацији су у ранија времена пребивали у јужном њеном делу, а наиме од реке Цетине (која је сматрана као граница између Срба и Хрвата) па до краја Боке Которске.

Сем тога, после пропасти најпре српске па доцније и босанске државе, Срби су у великом броју населили опустеле северне крајеве Далмације, из којих су се испред турске навале иселили били њихови хрватски становници, а наиме Книнску, Бенковачку, Обровачку, Врличку, Дрнишку и Скрадинску крајину и задарске Равне котаре. Вињалић пише да је било 1527. године када су "први пут Власи, који се данас зову Моралци и који су сви били православне вере", уселили се у Далмацију.

Ако хоћемо далматинске Србе да обележимо искључиво по вероисповести, у Далмацији их данас има око 80.000 у горњој Далмацији, а око 35.000 у јужној.

Политички живот Срба у Далмацији у време владавине Млетачке Републике, па и даље, све до 1861. године, састајао се, може се рећи, у религиозном чувању националних традиција на дому и у одбрани српске националне цркве.

У далматинским варошима је у то време интелектуална класа говорила искључиво италијански, државна, покрајинска и општинска управа водила се такође на италијанском језику, не само у градовима него и у селима. Црквене књиге рођених, венчаних и умрлих водиле су се свуда, и онде где нико ни је знао ни речи талијанске, на италијанском језику. Школа није нигде било за време владавине Млетачке републике. Оно мало школа које је увела прва аустријска окупација, биле су искључиво италијанске, и у селима.

Међутим, против тога се тада нико није бунио. Изгледало је свакоме да је природно да тако буде. Српски елемент, који се такође није бунио против оваквог стања у земљи, бринуо се ипак за своју цркву.

Неправо му је било што се та његова народна црква не признаје званично, што се није давало да има свог поглавицу, епископа у земљи, него је подведена под власт једног епископа у Венецији, и осим тога у администрацији православне цркве у Далмацији узимали су удела, и то у име неког законитог туторства, католички бискупи. Срби су настојали да добију признање своје цркве и да добију и свог епископа, али у томе нису успевали све док Млетачка Република није пала, и док у Далмацију нису дошли Французи, који су признали православну цркву и поставили српског православног епископа.

Сем тога, за време владавине Млетачке Републике вођена је жива акција у Далмацији у циљу покатоличења српског далматинског становништва. Особито се настојало да се покатоличе Морлаци, као и становници неретванског краја.

Већ смо споменули Вињалића који тврди да су се 1527. године први пут Власи, које у Далмацији зову и Моралцима, а који су православне вере, настанили у горњој Далмацији. Међутим је познато да је Срба и пре тога тамо било, да су се они уселили у Далмацију, поглавито из Босне, већ у 13. и у 14. веку, и да их је ту и још раније било. По тврђењу епископа Милоша, постојала је у Сплиту све до 1185. године православна црква Успенија Богоматере; а манастир Св. Арханђела на Крки основан је као задужбина Јелене, удове Младена Шубића, сестре Душана Силнога, још године 1357, а године 1317. почео се градити манастир Крупа, помоћу доприноса српског краља Стефана Милутина и следећа два краља, Стефана Дечанског и Душана Силног."

Лујо Бакотић


Садржај
ПРЕДГОВОР
Од пада Млетачке републике до 1815. године
Стање српског народа у Далмацији у време млетачке, прве аустријске, француске и почетком друге аустријске владавине
Аустријски устав 1848. године
Нов политички живот у Далмацији. Борба народне странке са аутономашима
Народна странка добија већину у сабору
Политичка борба између Срба и Хрвата
Наставак српско-хрватске борбе. Хрватска странка права
Откривање Гундулићевог споменика у Дубровнику
Почетак разбистравања
Последњи трзаји борбе
Разведравање
Ријечка и Задарска резолуција
Анексија Босне и Херцеговине
Балкански ратови
Светски рат, ослобођење и уједињење
Срби католици