Аутори: Дуња Душанић, Данило Шаренац
Страна: 280
► Остали детаљи

Књига Смиље и сумпор прати судбине двојице вршњака који су мобилисани у чувене ђачке батаљоне 1914–1915. године и који су, пролазећи кроз нека од најгорих искустава Првог светског рата у Србији, бележили своје доживљаје у дневницима.

До сада необјављени дневници Драгољуба Ранковића и Милутина Ристића драгоцени су не само зато што су, бригом њихових породица, сачувани у целини, већ и зато што показују различита лица и различите последице које је Први светски рат имао за сасвим младе људе који су се у њему нашли. Рат је Драгољуба Ранковића оставио инвалидом у двадесет и четвртој години, док је Милутина Ристића суочио са призорима страдања који су утицали на његове одлуке за време немачке окупације у Другом светском рату.

Данас, када смо суочени са чињеницом да је велики број личних записа из Првог светског рата неповратно изгубљен, објављивање дневника се чини двоструко важним задатком. Прешавши из оквира породичних историја у јавни простор, дневници не пружају само увид у живот војника на Солунском фронту или у афричким болницама него покрећу и нека од кључних питања за разумевање историје Првог светског рата. Која су сведочанства, када и зашто објављена, а која нису? Којим сведоцима и каквим сећањима је дат глас? Којим текстовима је публика, у различитим периодима, поклањала пажњу, а којима није? И који су све критерији имали улогу у одређивању неког сведочанства као вредног извора, узбудљивог штива или истините приче?

Милутин М. Ристић (1891–1970), рођен је у селу Турицама крај Чачка. По избијању Првог светског рата био је мобилисан у Скопском ђачком батаљону, у класи која је остала упамћена као класа „1300 каплара“. Са остацима свог батаљона је прошао Албанију, да би, после боравка на Крфу, био пребачен на Солунски фронт. Преживевши Први светски рат, Ристић је уписао Правни факултет 1921. године. После студија неко време је радио као адвокат, да би се потом запослио у државној администрацији. Обављао је службу среског начелника у разним местима Краљевине СХС/Југославије, дотеравши и до положаја подбана Вардарске бановине.

После капитулације Краљевине у Другом светском рату, Ристић је доспео у заробљеништво, из којег је пуштен због здравствених проблема. За време немачке окупације, Ристић је наставио да врши службу среског начелника. Тај период његовог живота је обележен разним контроверзама, које су допринеле томе да Ристић, бежећи од немачких власти, ослобођење дочека у илегали. Под оптужбом да је непријатељ народа, Ристић је кратко време провео у затвору ОЗНЕ у Чачку, да би убрзо био пуштен на слободу. Остатак живота је провео у пензији, боравећи са супругом у Лозници. Био је члан Удружења носилаца Албанске споменице.

Драгољуб С. Ранковић (1894–1936) рођен је у Београду. У лето 1913–1914. године завршио је Прву београдску гимназију, али није успео да положи и Виши течајни испит. У рат је мобилисан исте године. Сачуване странице његовог дневника почињу са дешавањима на Солунском фронту. У Горничевској бици, октобра 1916. године, на положају „Полог“, Ранковић је тешко рањен у ногу. Евакуисан је за Африку где је провео остатак рата.

Упркос бројним операцијама, априла 1918. године, проглашен је за војно неспособног. У Београд се вратио априла 1919. године, где је наставио школовање. По полагању Вишег течајног испита, запослио се у Министарству социјалне политике и народног здравља. Током 1919–1925. године студирао је на Правном факултету у Београду. У међувремену се оженио и добио троје деце. Временом је напредовао у Министарству, па је стигао на позицију вишег саветника. Истовремено био је један од активнијих чланова Удружења ратних инвалида Краљевине Југославије. Преминуо је 1936. године у 42. години.