Autor: Војвода Радомир Путник
Strana: -
► Ostali detalji

Репринт издања из 1890. годинеВојвода Радомир Путник је 1888. године заузимао позицију начелника Оперативног одељења Главног Ђенералштаба, на овој одговорној функцији имао је већи утицај на решавање проблема организације војске. Током 1889. године унапређен у ђенералштабног пуковника. 1890. године био је постављен за помоћника начелника Главног Ђенералштаба и професора на вишој Војној академији, на којој је предавао тактику и ђенералштабну службу. Исте године објављено је дело Служба Ђенералштаба I – Служба у мирно доба.

После абдикације краља Милана у корист свога сина краља Александра и доношења новог устава, како то обично у Србији бива, партијашење је јаче захватило све ћелије српског друштва па тако и војску. Војвода Радомир Путник био је одан круни, али никада се на хијерархијског лествици успињао улагивањем краљевима, ни Милану ни Александру. Било је официра којима је улагивање било главно оруђе за напредовање. Такво Путниково држање краљеви су сматрали за антидинастичко стога је 1893. године смењен за места помоћника начелника Главног Ђенералштаба, постављен на чело испитне комисије за чин мајора.

После наводног учествовања у Чебинчевој завери (Михаило Чебинац 1894. бива ухапшен приликом преласка у Аустроугарску, у торби је нађено писмо за Петра Карађорђевића и свеска у којој је било записано име Радомира Путника), бива пензионисан.

Након пензионисања, војвода Радомир Путник посветио се раду на другој књизи Служба Ђенералштаба – Служба у ратно доба, јер је веровао да ће тиме допринети развоју војне вештине у Краљевини Србији, а и да ће му уједно и омогућити додатну зараду зарад издржавања своје породице. Додатно припремао је хонорарно капетане за полагање мајорског испита. 1899. године излази други део његовог дела Служба ђенералштаба – Служба у ратно доба, које је чак и Ђенералштаб препоручивао официрима.

После неуспелог Ивандањског атентата на краља Милана, војвода Радомир Путник се сели у Ријеку. У отаџбину се враћа 1903. године после Мајског преврата и бива реактивиран у војну службу са чином генерала, исте године бива постављен на место начелника Главног Ђенералштаба.

ПРЕДГОВОР

У нашој војној књижевности није до сада постојала "Служба ђенералштаба” као специјална књига за проучавање ђ-штабних послова, нити као правило које би упућивало како да се ови послови отправљају. Наши ђ-штабни официри принуђени су били, стога, да у томе траже помоћ у страних књига. Међутим, ова помоћ није могла бити довољна, већ и зато што постојеће овакве књиге не одговарају у свему нашим приликама и потребама, а и због тога што неке гране ђ-штабних послова, ма да су важне, нису у њима разређене толико колико би то требало да буде. У тежњи да се све ове незгоде отклоне, израђен је за сада први део ове књиге.

Код нас се бијаше једном појавила мисао, да ђ-служба не може да постоји као специјална књига за проучавање ђ-штабних послова, него само као правило које би ове послове одрађивало и регулисало. Као разлог навело се да су ђ-штабни послови растурени и садржани већ у тактици, стратегији и осталим важнијим наукама којима се вештина војевања служи, те да их овде ваља и проучавати.

Оваква је мисао оправдана, утолико, што се заиста ниједан ђ-штабни важнији посао не може добро отаљати без темељног знања вештине војевања уопште. Али, као што је познато, у практици није довољно само ову вештину знати него и умети је применити, а да сама примена буде практична, потребно јој је дати још и згодан начин и форму. Овоме последњем специјално учи ђенералштабна служба. Она, дакле, допуњује и потпомаже и тактику и стратегију. У том погледу њу не може да замени никакво “правило ђ-штабне службе” не само зато што се ниједно правило, овакве природе, не може упуштати у појединости, већ и због тога, што сем оних ђ-штабних послова, који се још могу подвести под правило, има и таквих, који се из правила измичу и чију садржину ваља ђ-штабна служба потпуније да изведе и објасни.

Књига је намењена главно слушаоцима вишег курса в. Академије, приправницима ђ-штабне струке и млађим ђ-штабним официрима. Међутим, како уопште свака оваква књига обухвата искључиво оне послове што се односе на вођење војске, неће бити на одмет ни официрима осталих родова војске. Може се слободно рећи, да ђ-штабна служба и не треба да је својина искључиво ђ-штабних, него општа својина свију оних официра који су ради да се за виша командантска места темељније припреме.

Напомиње се, да је штампање ове књиге трајало скоро две године. За то време су се познате измене у формацији наше војске, међу којима се неке у одговарајући текст нису могле унето зато што је био већ одштампан. Мада те измене нису тако важне, опет их при читању књиге ваља имати на уму.

јула 1890. године у Београду