Sinovi istoga oca, prikaz romana, Violeta Stojmenović

Priča o "dva sina istog oca", bolna i povremeno očajnički bezizlazna, ali često vesela i autoironična, predstavljena je s izuzetnom delikatnošću emocija i vrlo retkom stilskom i narativnom trezvenošću. 

Romana Petri plete priču o dva sina istoga oca – braći po krvi, ali u svemu ostalom potpuno različitim i često suprotstavljenim – projektujući je na široku i slojevitu podlogu čitave jedne porodične sage. Osim dvojice braće, Đermana i Emilija, protagonisti priče su dve majke, babe i dede, Đovanijev otac, bizaran i nestalan, i, premda tek u naznakama, bezbrojne devojke u koje se on zaljubljuje i koje se zaljubljuju u njega. Priča, bolna i povremeno očajnički bezizlazna, ali često vesela i autoironična, predstavljena je s izuzetnom delikatnošću emocija i vrlo retkom stilskom i narativnom trezvenošću. Čak je i pozitivan rasplet antagonističkog odnosa, koji bi mogao da izgleda kao kompromisno rešenje čitave priče, rešen brzim i intenzivnim potezima i jednom velikom istinom, kako psihološkom tako i ljudskom. Reč je o snažnom i dobrom romanu napisanom nesvakidašnjim književnim umećem, prilično retkim danas, izvan svake utvrđene pripovedačke tradicije.

Đermano i Emilio sreću se posle dugo godina ćutanja. Različiti su, spaja ih jedino nezadovoljena ljubav prema ocu Đovaniju, moćnom, strastvenom i egocentričnom, koji je napustio Đermanovu majku jer je njegova nova devojka čekala dete, Emilija. I nju je ubrzo ostavio kao i sve druge žene u svom životu. Premda je uvek bio očev miljenik, Đermano nikada nije oprostio mlađem bratu što je bio razlog razlaza njegovih roditelja. Emilio, koji je rastao znajući da nije željeno dete, uvek je, uzaludno, tražio naklonost oca i brata. U toku nekoliko dana koje će provesti zajedno, stari bes i porodične veze izbiće ne površinu poput vulkana.