Слика данашњице, у искривљеном огледалу, која нам помаже да се повратимо из анестезије у које су нас друштвена пракса и медији подвргли, у роману „Сезона господе клошара” створена је као карикирана и „болдована” и јасно позиционирана гротеска. Употребом особене језичке матрице која полазећи од хуморног, прелази преко сатиричног да би стигла до комбинације шатровачког и спразног и пресудо-интелектуалног Ђорђе Петровић постиже једноставно садржинског и формалног „удара” на равнодушност која све више постаје начин функционисања нашег друштва. Аутор причу смешта на место укрштања социолошко-културолошко деградираних, са новокомпонованим и бескрупулозним „пословним” људима, уз препознатљиво (са)учешће државних управљача. Чини то шетњом кроз концентричне кругове социјалне, психолошке и етичке друштвене и појединачне патологије, што је у многоме каратеристика живота последњих тридесет година…

Занимљиво је и рећи да роман „Сезона господе клошара” маестрално избегава да се бави конкретним политичким збивањима, премда ће много пута понешто, или скоро све, заличити на актуелне призоре из наших кафана, улица, болница, министарстава и полицијских станица. Петровић међутим роман усмерава на посматрање, описивање и исмевање последица економских, менталитетских, културолошких грешака које ипак производи дугогодишња политичка незрелост. Чини то са иронијом, сарказмом али и хумором. Рекло би се, ипак, незлобиво и лековито, премда подсмешљиво.

Зоран Славић