Аутор: Радосав Пушић
Страна: 131
► Остали детаљи

Киша зором поји ожеднела поља,
Просуо се пехар земаљскога праха,
Од свега си дража, од свега си боља,
Склоњена од туге, склоњена од страха.

Цвркут врапца буди из дубоких сања,
Ветар ломи цвеће, латице се круне,
Од свега си већа, од свега си мања,
У љубав се сунце сваке зоре куне.

Дрхти лишће младо, небо му се клања,
Светлост цепа сенке и просипа сјај,
Од свега си већа, од свега си мања,
Где почетка нема не види се крај.

Киша зором поји ожеднела поља,
Траве једва дишу, долазе до даха,
Од свега си дража, од свега си боља,
Просула си пехар земаљскога праха.