Док нисам знао да постоји ова књига, очима сам својим видио да је Са друге стране штреке све зарасло, а сад видим и оно невидљиво. Видим тежаке којих више нема. Видим куће којих више нема. Чујем језик којег више нема. Не језик лијепо аранжираних ријечи, него језик који расте из земље и зрака. Видим пјесникињу Јагоду Кљаић чија оловка, сликајући људе Баније и Кордуна, има снагу и љепоту Ван Гоговог киста.

Ова је књига пјесничка опорука, не времену  прошлом, садажњем и будућем, већ опорука времену свагдашњем.

Радостан сам да ову збирку поезије могу препоручити, како и сама пјесникиња вели:

Заувијек отишлима,

одлазећима,

онима који долазе

А посебно онима који долазе из глобалне туђине у топлину завичаја.

Енес Кишевић