Аутор: Виктор Лазарев
Страна: 403
► Остали детаљи

ПРЕДГОВОР

Руска икона представља истинско откриће ХХ века. Али, старе иконе су претворене у уметничка дела тек онда када смо научили да их чистимо од познијих записа. Уједно је постало могуће и њихово научио проучавање. Један од првих сликара, који је лепоту руског иконописа оценио онако како он то заслужује, био је Матис. Када се 1911. године обрео у Москви, Матис је, упознавши се овде с различитим збиркама икона, одмах постао њихов одушевљени заљубљеник. Нарочито су га задивиле новгородске иконе о којима је рекао следеће: «Ово је истинска народна уметност. Овде је праизвор уметничких трагања. Савремени уметник моpa своје надахнуће да црпи из ове наиве ... ». Доцније је, нарочито после изложби 1913,1927. и 1967. године, руска икона почела да скреће на себе све ширу пажњу. Међу сликарима који су из ње црпли живе стваралачке импулсе треба пре свега споменути Нагалију Гончарову, Марка Шагала, Петрова-Водкина. Икона је освајала необичношћу својих колористичких и композиционих решења, високом продуховљеношћу својих ликова, наивном патријархалношћу осећања живота. Тако се десило да се руска икона умногоме показала сродном трагањима савремених уметника.

Читалац ће из ове књиге стећи представу о историјату руског иконописа од његових извора до почетка ХVI века. Свесно сам себе ограничио овим хронолошким оквирима, будући да «златно доба» руског иконописа представљају ХIV и ХV столеће, после којих је брзо дошло до његовог опадања. То не значи да у XVI-ХVII столећу нису била стварана сјајна појединачна дела (нарочито радови стрoгановске школе), али је општи ниво почео приметно да опада, што се нарочито испољило у порасту дидактичког начела, у духовној површности ликова и у томе што су боје изгубиле своју бившу изражајност. Продирање реалистичких елемената у икону дошло је у дубоку противречност с њемим идејним устројством и брзо довело до тога да се икона изроди у појаву еклектичке врсте. Она је изживела саму себе, не будући способна да се, као што је то био случај у Западној Европи, препороди у реалистичку слику. Од епохе Петра Великог световна уметност се оштро одваја од црквене, а икона, исто као и на хришћанском Истоку, од тада престаје да буде естетска вредност, остајући само предмет црквеног култа. Сви ови мотиви су и били разлог што горњу границу мог рада представља уметност Дионисија, тог последњег великог староруског сликара.

Како основни текст не бих оптерећивао примедбама, на литературу о конкретном питању сам се позивао само у оним случајевима када се радило о иконама које нису приказане у датом издању. Литература о репродукованим иконама наводи се у «Појашњењима уз слике».

САДРЖАЈ

УЗ СРПСКО ИЗДАЊЕ, 5
ПРЕДГОВОР, 7
ОТКРИЋЕ СТАРОРУСКЕ ИКОНЕ И ЊЕНО ПРОУЧАВАЊЕ, 9
ОПШТЕ НАПОМЕНЕ О РУСКОМ ИКОНОПИСУ, 17
ИКОНЕ ХI-ХIII ВЕКА, 27
НОВГОРОДСКА ШКОЛА И «СЕВЕРНИ СТИЛОВИ», 43
ПСКОВСКА ШКОЛА, 65
МОСКОВСКА ШКОЛА, 73
УМЕТНИЧКИ ЦЕНТРИ СРЕДЊЕРУСКИХ КНЕЖЕВИНА, 113
НАПОМЕНЕ, 119
СЛИКЕ, 133
ПОЈАШЊЕЊА УЗ СЛИКЕ, 361
ОПШТА БИБЛИОГРАФИЈА, 393