Службене религијске структуре Српске православне цркве и Исламске заједнице у прошлости су се резервисано и неповерљиво односиле према Ромима као верницима. Поп или хоџа залазили су у махалу само нужним поводима (слава, сахрана, кртење, сунет), па и тада ретко, јер нису рачунали на даривање за обављене услуге од убогог ромског становништва. Уопште се подозревало у ромску религиозност и способност да се отргне од психологије гета. Овакав став срквених великодостојника само се пресликао у мњење површно побожне већинске пастве. Са своје стране, саговорници Роми прецизирали су мотиве посете храмовима: више из сујеверја (предсаказања у сновима, несреће или болести у кући) него из јасних верских побуда, потакнутих континуираним недељним позивима на богослужење или стрпљивим изучавањем препоручених библијских садржаја. Све се завршавало на уапљеној свећи и на брзину сроченој молитви.

Користећи се незаинтересованошћу официјелних религјских структура и великодостојника православља и ислама, проестанти у југоисточној Србији отворили су се за ромске проблеме, са много хришћанске љубави укључили их у постојеће групне активности и подстакли на изградњу новог, у Светом писму утемељеног, идентитета. Конверзија у разне мале верске заједнице Ромима је донела жељно ишчекивано уважавање и пажњу у пасторалном душебрижништву, наду у боље сутра и сопствено достојансто, речју, све оно што им је било ускраћено у надменом опхођењу домицилних верских одличника.

У монографској студији известићемо о позитивним ефектима оствареним у повећању квалитета живота и побољшању друштвеног статуса (породични односи, обичаји из животног циклуса, побољшање хигијенске и образовне навике). Посебну пажњу посветићемо анализи процеса преосмишљавања и прилагођаања двеју доманинатних саставница ромске културе под утицајем новоусвојеног религијског погледа на свет: 1. еволуцији првобитне поделе на „Ми, Роми“ и „Они, Геџе“ у „Ми, верујући“ и „Они, неверујући“ и 2. напуштања вишевековне позиције важности постојања („немати, а бити“) у корист поседовања материјалних добара („имати, а не бити“)

Истраживање је обављено на узорку 60 крштених верника ромске националности, као и 14 ромских и неромских верских старешина.