Аутор: Тоша Искруљев
Страна: 400
► Остали детаљи

Још - год. 1912. - за време балканског рата, очи свију Југословена у неослобођеним крајевима упрте су биле у малену Србију. Са највећом пажњом пратили су они сваки извештај о кретању хитре и јуначке војске српске. Големи успеси ове војске на ратном пољу, према Турској, стварали су велике наде у сваком искреном родољубу и на скорашње своје ослобођење.

На подбадање Аустро-Угарске, 30. јуна 1913. год., и братска Бугарска, као дојучерашња савезница српска, ступи у рат против Србије. Па ту су и арнаутски упади у новоослобођене српске крајеве. - И Србија је све ове тешкоће савладала уз велико херојство.

После ових великих напора и многог проливања крви, Србија није такорећи ни отпочела да се одмара, кад ево ти царевине Аустро-Угарске, која је 27. јула 1914. силом увуче у ново крвопролиће, из чега је убрзо букнуо светски рат.

Југословени у неослобођеним крајевима, стојећи под приличним утиском аустријске и маџарске штапе, пратили су са извесном зебњом судбину малене и измучене Србије. Никакав сразмер нису видели они у величини ове две зараћене земље. Изнурена Србија са својим 4 и по милијона становника била ја врло мала земља према одморној и големој царевини Аустро-Угарској, која је бројала 52 милијона душа.
Али се већ првих дана ратовања испоставило, да је писање аустроугарске штампе, по ком ће нарочито маџарска војска за 14 дана прогутати Србију, једно обично хвалисање и неозбиљно разметање. Српска војска је и овом приликом доказала, да:
„Бој не бије свијетло оружје,
Већ бој бије срце у јунака!“
Србија је свако наваљивање аустријско и маџарско на своју територију одбијала са највећим јунаштвом, због чега се и у самој непријатељској војсци брзо утврдило уверење да је рат са Србијом врло тежак потхват, са мало наде на успех.

Маџарску је обузео нарочито страх и трепет онда, када је 6. септембра 1914. Србија са једним делом своје војске упала у Срем. Просто и сад гледам, како маџарски официри тих дана нервозно и узбуђено грме по касарни 7. хонведске регименте у Вршцу и у највећој бризи и журби спремају се на бегање према северу.
Маџари нису могли никако да претставе себи ту могућност да Србија сме прећи Саву и својим упадом окрњи, по њима, неприкосновене државне границе круне Св. Стевана. Али то се на неисказану радост Југословена, а велико запрепашћење Маџара, ипак догодило. Но на жалост нашу, Србиј је запосела само јужни део Срема и држала га у својим рукама само 8 дана.

Дочек српске војске у Јужном Срему био је свугде на завидној висини, свугде се манифестовала неограничена љубав према својим ослободиоцима. Национална свест се изливала до врхунца.

Неизмерна љубав који су онда исказали Срби из Јужног Срема према српској војсци, била је израз и излив осећаја свију нас неослобођених робова. Сви смо ми још онда жељно очекивали сунце слободе, да нас оно што пре озари и огреје својом светлошћу и топлотом.

По повлачењу српске војске из Срема, наоружани Маџари, будући нису могли да се освете наоружаној српској војсци због упада у Срем, одлучили су да се зато освете мирном и голоруком српском становништву у Срему. И они спроведу своју одлуку брзо и у дело. Над својим поданицима у Срему вршили су такве нечовечности и бездушности, убијања и крвопролића, да човек здравог разума просто није могао да верује да је могуће да се у Средњој Европи један народ на овако зверски начин може кињити, убијати и спаљивати.
Живих сведока, као посматрача и учесника свију тих страдања и мучења, има и данас. И ја свакоме - који би евентуално посумњао у истинитост мојих тврдњи - препоручујем, да сам оде на лице места и да се тамо лично увери, да ли је моје писање плод фантазије, или је оно само врло тамно огледало страшне стварности.

У намери да покупим на лицу места од тих живих сведока и страдалника најглавније податке о извршеним дивљаштвима над нашим народом, обишао сам год. 1932. Јужни Срем. На основу података које сам прикупио на лицу места, можемо закључити каква су свирепства и зликовачка дела вршиле дивље хорде маџарских и аустријских војника по Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини.

Прикупљене податке објавио сам већ добрим делом кроз ступце „Југословенског Дневника“. Сад их ево пуштам и преко ове књиге у јавност, у намери да их сачувам за вечита времена од заборава како би наше будуће генерације прочитале не само разне страхоте и грозоте које су се вршиле над нашим народом у Срему, него и упознале душу једног непријатељског народа према нама. - Нека је свака част и хвала појединцима као изузецима тога народа. - Али наша нова покољења треба да знају да се маџарска политика коси из корена са интересима нашега народа. Маџарска само вреба згодан моменат и прилику, кад би нас могла напасти, па да отргне извесне делове од наше државе, а нас поново зароби. Наша је света дужност, да увек и у свако доба будемо на опрези и спремни, да одбијемо сваки њен евентуални нападај уз највећу победу.

У другом делу ове књиге износим стање нашег народа у Бачкој према маџарској граници, у намери да се наше стање овде, уколико је год могуће, поправи што пре и што боље и дасе онде ојачамо и подигнемо на завидан степен духовне и материјалне културе. Износим ту у најглавнијим потезима и историју Бајског трокута, који ми никад не смемо да изгубимо из вида и нити се смемо одрећи права на њ. Бајски трокут је још пре непуних 100 година био насељен чисто нашим живљем. Али насилна и угњетачка маџарска политика, како до сада тако и данас, иде само за тим да се како Бајски трокут, тако исто и друге сличне територије дуж наше границе у Маџарској што пре очисте и најмањег трага који би их потсећао на Словенство, односно словенско порекло нашег народа. За овим саопштавам и историју Сент-Андрије.

Чист приход од ове књиге намењујем фонду за подизање споменика палим српским војницима у Срему, као и палим српским мученицима из Срема, који су својом крвљу и костима помогили да се створи и изгради данашња наша домовина, велика и лепа Југославија. Жеља ми је да на челу споменика стоји узвишени лик Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља.