Аутор: Петар Зајац
Страна: 357
► Остали детаљи

Очигледно је да у постструктуралистичкој ауто-рефлексији наука о књижевности постаје свесна властите кризе. Петер Зајац ту кризу илуструје са две линије промишљања књижевности које су такорећи неспојиве: на једној страни, структурна линија резултирала је низомуспешних оперативних структура, али без одговора на питање смисла књижевности, а на другој страни, херменеутичка линија такве одговоре пружа, али они су најчешће априорни и научно непроверљиви.

Дефиниција стања у духовним наукама прилично је суморна. О томе Петер Зајац говори већ на почетку својих проучавања, истичући да су све друштвене науке доспеле до спознајне кризе и да су примат преузеле природне науке, које сада нуде теоријске и методолошке путеве друштвеним наукама. Наука о књижевности, дакле, и то пре свега њена теоријска димензија, поново треба да се окрене природним наукама, али сад оним њиховим сазнањима која су била подстакнута хипотезама из области духовне спознаје. Зајац ту пре свега мисли на теорију система и на синергетику као научну дисциплину која се бави ,,кооперацијом измеђупојединих делова система’’.

Наслов "Пулсирање књижевности" би мирно могао да се замени и са "Покушај пулсационе естетике". Принцип пулсације јесте принцип нелинеарности и као такав представља основу естетске функције. Зајац га дефинише на више места. У уводу другој књизи, где укратко износи проблематику којом се бави упојединим поглављима, о принципу пулсације као кључном појму целокупног размишљања о стваралаштву каже:,,Ради се нарочито о констатацији да управо пулсација из наизглед неспојивих елемената подупире представу о целовитости књижевног дела, при чему ова целовитост не настаје посредством једне (и у овом смислу тоталне) идеје која ’осветљава’ све компоненте књижевног дела, већ у многобројним вишезначењским односима између појединих индивидуализованих елемената".