Autor: Julija Fjedorčuk
Strana: 56
► Ostali detalji

Julija Fjedorčuk je predstavnica ekopoetskog pravca u književnosti, poetske manifestacije čovekovog nastojanja da iskorači iz antropocentrične vizije sveta i predstavi inherentnu prirodu svog odnosa sa Zemljom kao, zasad, jedinim
staništem ljudske vrste. Zakoračivši svojim poetskim izrazom u žanr čije je ishodište u anglosaksonskoj literaturi, Julija Fjedorčuk ispisuje Psalme kao svojevrsnu pagansku liturgiju. Boga Davidovih psalama zamenjuje suncem i prirodnim procesima, pokatkad slaveći život u svim njegovim pojavnim oblicima, a ponekad tugujući za onima koji su postali žrtve ekološke nesreće. Bez obzira na to da li ćemo pesnički svetonazor Julije Fjedorčuk doživeti kao naturocentričan i označen etiketom ekopoezije, ili ćemo u njenim Psalmima pronaći ton i poruke nove-stare religioznosti – tek, pred sobom imamo raskriljen orman pun jedne bolne, a živopisne intime. Misao, odnosno osećanje da nam ovaj svet nije dom, na odblesak nailazi i u stihovima ove pesnikinje, često okrenute i budućnosti, koja je, opet, neretko odraz prošlog u egzistencijalnom ogledalu: „A kad nam se zatre dom, zar nas više neće biti.“ Za zbirku pesama Psalmi (objavljenu 2017. godine) Julija Fjedorčuk je nagrađena najprestižnijom poljskom pesničkom nagradom Vislava Šimborska. S poljskog prevela Milica Markić.