Аутор: Лука Горголини
Страна: 256
► Остали детаљи

Оно што остане после рата су званичне бројке, институционализовано и службено признато сећање, као и успомене протагониста. Да би била што је могуће успешнија, историјска реконструкција има потребу да обједини и протумачи војна збивања, политичка и дипломатска решења, економске издатке, материјалну штету и људске губитке, али мора и да се пребаци у унурашњост те родољубиве епопеје, која се са слављењем битака и јуначких подвига у њима разлила по колективној машти. Најпосле, она треба да се суочи и са субјективним искуством оних који су на некакав начин били укључени у рат. У овом случају, ради се о документованој грађичија ће употреба из темеља уздрмати традиционалну историографску интерпретацију ратова.

Почев од оне која је уз реторику нације и отаџбине дефинисала „велики рат”, не само због 65.000.000 људи који су између 1914. и 1918. године обукли униформу, нити због 13.000.000 мртвих, јер ће између 1939. и 1945. жртава бити много више, 55.000.000, па се опет не осећа потреба за коришћењем сличних бомбастичних придева стварности, такво дефинисање подразумева пре свега покушај да се нагласи заједничка трагедија прикривањем „негативности” везане за њу и сакрализовањем палог војника, уз стварање мита о незнаном јунаку и подизање светилишта, ратних гробаља и споменика погинулима у сваком граду и држави Европе. На тај начин, смрт се из сирове и бесмислене реалности преобразила у један реторички симболизам који велича крв проливену у име заједничке припадности и верности „највишим идеалима нације”. Из доброг разлога се и међу побеђенима и међу победницима прибегавало лексичком лукавству тамо где је, за означавање жртава рата, уместо радног глаголског придева глагола „умрети”, коришћен онај мање трауматични „пасти”.

Таква „ратна реторика” потхрањивала се непрекидно у трећој и четвртој деценији прошлог столећа до тачке да је, пред доминантном климом усхићености жртвама, међу преживелима превладала потреба да одбаце преживљено искуство и склоне се у тишину. Наравно, маргиналне групе интелектуалаца пацифиста наставиле су да испољавају „конституцијску нетрпељивост” према рату, који ни у ком случају - како је писао Фројд Ајнштајну - не може бити сматран простом „животном недаћом”, него једном истинском „негацијом бивствовања”, будући да „уништава надом испуњен људски живот”, „доводи појединца у понижавајући положај” и „против његове воље” га приморава да „убија друге”.

Други светски рат имаће другачији ток у односу на претходни сукоб: он више неће бити претежно ствар војски и војника, већ трагедија коју су претрпели пре свих цивили. Масовне депортације, систематско истребљивање раса и политичких противника, небројене репресалије и атомске бомбе откривају без заваравања лице рата и остављају мало простора за слављење појединачних отаџбинских борби. У овом случају, оно што се a posterioriчини сврсисходним помињати јесте пре свега стравичност тога што се догодило, као и позитивна вредност онога ко се поставио у улогу противника и отпорника. Са временске дистанце од тридесет година, „велики рат” ће задобити другачији изглед, и онај ко је преживео искуства повлачења из Русије, маршева смрти, депортације, концентрационих логора, расних дискриминација и логора смрти, судиће о њему другачије него ратни ветерани из 1915-1918. Примо Леви docet! За њега ће, у ствари, „потреба за казивањем” „другима”, за стварањем саучесника сопственог искуства од „других”, примити већ пре ослобођења, а поготово после њега, „карактер неодложне и жестоке побуде”.
Управо ова „потреба за казивањем” учиниће да се појави један другачији начин гледања на тај рат: путем грађанске оптужбе у литератури и филму, с поновним успостављањем субјективних приказа (усмених сведочења, сећања, дневничких записа, преписки), те изучавањем војних процеса и здравствених картона из психијатријских установа. То је пут који се неће односити искључиво на Други светски рат, већ ће преиспитати и претходни оружани сукоб. Почев од Емилија Лусуа, који пише Годину на висоравни (Un anno sull'altipiano) између 1936. и 1937, током прогонства на острву Липари. Затим следе Примо Леви, Нуто Ревели и Марио Ригони Штерн, који ће писати о себи и својим саборцима; филмске реконструкције режисера попут Франческа Розија (Људи против - 1970) и Бертрана Тавернијеа (Живот и ништа друго - 1989), све до Пола Фасела, Ерика Џеј Лида и Антонија Гибелија, с њиховим иновативним историографским реконструкцијама. То је већ читава једна продукција историјских есеја, књижевних и кинематографских радова у којима овај рат није ни по чему „велики”, осим по броју мртвих! Тај рат више није питање херојских напада и храбрих војника, негопостаје сатирање противника путем „маршева мртвих” у делу Данијела Блатмена, док је у недавном есеју Марка Томпсона он „бели рат”, чији протагонисти су „комади путујуће каљуге” с једином тежњом да „не умру за отаџбину”.

Мало-помало, израња друго лице рата, оно које одражава субјективна искуства протагониста. Таквих попут Ђузепеа Унгаретија (Si sta come d'autunno/sugli alberi le foglie) и Клементеа Реборе (који у једном писму из децембра 1915. изражава жељу да онај ко је остао код куће никад не дође у прилику да упозна то „морално блато”, ту „беду и грозоту оног што се збива” на фронту), или толиких сељака-пешадинаца, који немоћни и резигнирани очекују да се оконча тај свршени чин пред који су стављени, свесни у својим писмима да су „куршуми безумни”, а војници који иду у напад „налик птицама” испред ловаца.

Огроман број сведочанстава остављених од стране обичних људи, од нижих официра примораних на рат, довео је до успостављања једног „историографског питања”. Анализирањем ових извора „бира се, заправо, реконструисање и казивање опште историје не само помоћу великих монолитних блокова сачињених од институционалних и дипломатских исправа, него и помоћу минијатура из живота, састављених од искуства појединаца”. То је приступ који је у стању да открије „детаље великих догађаја помоћу нијанси толиких истинитих и доживљених прича”. Горголини је започео ово путовање најпре радом о аутобиографским сећањима маркиђанских војника, ангажованих у двама великим ратовима двадесетог века, а затим и поновним читањем дневника једног пешадинца из првог светског конфликта.

Сада је светлост дана угледао овај његов нови и комплекснији рад, који је рођен, готово случајно, на малом гробљу у Карпењи, где једна надгробна плоча, смештена на зиду ограде, са десне стране од онога ко улази, сећа на смрт двојице мађарских војника (умрлих 24. марта и 7. априла 1919. године), те на крај једног аустријског војника, 28. маја исте године. Вероватно су сва тројица умрла од истог узрока: „шпанске грознице”. Хронике на дан 23. марта бележе и смрт услед случајног пада још једног Мађара, Ласла Суке, од свега 19 година, сахрањеног на гробљу Пјетрарубије, неколико километара од Карпење. Горголини познаје врло добро ове зоне, и стога смо, разговарајући, покушавали да схватимо откуд ова присуства у срцу апенинске провинције Пезаро. Није потребно много да би се разрешила ова мала мистерија: ти војници чинили су део групе аустроугарских затвореника који су на том углу Монтефелтра радили на пошумљавању Карпењске горе. Током истих тих дана када смо разговарали, један дневни лист је посветио чланак затвору у Азинари, указујући на присуство ратних заробљеника на острву од 1915. године. Одавде до одлуке да се започне пројекат истраживања о тој теми унутaр Лабораторије за друштвену историју „Memoria del Quotidiano”, корак беше кратак.

Са изавесним изненађењем први трагови ће нас одвести назад до краха Србије после другог напада аустроугарске солдатеске (1915) и до „марша” оног што је преостало од српске војске од Београда до Ниша, у Црну Гору, а потом из Црне Горе на Косово. Крајње одредиште су албанске луке Драч и Валона, с намером да се после продужи морским путем према Крфу и Солуну како би се поново организовали редови. Уз детаљ, мали али важан за наставак приче: војска у повлачењу вукла је са собом, у име ратне логике наметнуте из државног разлога, масу од 40.000 аустроугарских заробљеника.

Ово „пребацивање” се одвијало од октобра до децембра 1915. године, кроз зоне у потпуности планинске и готово лишене путева, у погубним климатским условима, с непрестаним кишама и снежним сметовима, који су претворили марш у деветонедељну одисеју. У Валони је било само 24.000 преживелих аустроугарских заробљеника. Од тих људи, преузетих од стране италијанских и француских војних контингената и укрцаних на бродове, њих 2000 ће умрети од колере пре искрцавања на Азинару, а многи други одмах по доласку.

Али зашто су ови заробљеници завршили баш у Италији? И у овом случају одговори нас враћају на образложења прихваћена у име „државног разлога”, који је навео италијанску владу да помогне Француској у држању аустроугарских заробљеника. Италија се надала да ће тим потезом стећи признање на словенској политичкој шаховској табли. У суштини, без обзира на то што су пали у руке српских трупа у многим случајевима и пре него што је Италија ушла у рат, ти заробљеници, у том тренутку, беху такође још увек непријатељски војници и, као такви, пиони за компензацију и размену, према логици снага на терену и дипломатских и војних преговора.

Марш и накнадно заробљеништво на острву, реконструисаo je Лукa Горголини и на основу аутобиографских сведочења самих заробљеника и њихових чувара, као и на основу репортажа које су писали дописници новина из разних земаља. Неки од ових извора су необјављени, попут писама стопираних због цензуре, књиге сећања једног чешког војника, два дневника (један чешког заробљеника, а други аустријског) и многобројних фотографија које је шкљоцнуо један италијански официр. Чему се додаје психијатријска документација 32 затвореника. Слика која из свега тога извире јесте исечак из једне неуобичајене ратне епизоде: у ствари, у читавом овом догађају, од марша из Србије у Албанију, преко укрцавања заробљеника и њиховог транспорта на Сардинију, па све до затварања у логоре Азинаре и њиховог потоњег поверавања у руке Француза, права битка се одигравала на терену неподесном за било какву борбену стратегију. Заправо, они стварни и страшнији непријатељи не беху оружја, већ хладноћа, глад, колера, чиреви, инфекције. Од 40.000 заробљеника који су пошли на пут у октобру, како је речено, мало преко половине пристало је на обалу Азинаре, а само петнаест-шеснаест хиљада преживело је до јула 1916. године, када их је преузела француска војска и пребацила у заробљеничке логоре са друге стране Алпа.

Оно што се одвија од октобра 1915. до јула 1916. године, размршује се кроз низ догађаја који допуштају да говоримо о једној бици унутар рата. Бици за преживљавање, из које ни тамничари (прво српски, а потом италијански) неће изаћи неоштећени, пошто ће и они неминовно бити захваћени хигијенском, здравственом и моралном деградацијом, која се врло често претакала чак у људождерство.

То је уметак, један од многих у мозаику лудила рата, који подсећа на оно што је другде, па скоро истовремено, довело до губитка 1.200.000 Јермена, послатих од стране „младотурака” на неке друге маршеве и у неке друге затвореничке логоре. Бити приморан да корачаш, корачаш, корачаш све док не паднеш, све док не умреш, не непосредно од руке непријатеља, него због посустајалости и исцрљености сопствених снага, беше пракса у веку технологије и „модерних” ратова, која ће се поновити више пута: при депортацијама ка логорима смрти, при маршевима смрти по залеђеном Балтику, при повлачењима војника и транспортима маса цивила.

Зашто? Неки говоре о некаквом обзиру према непријатељу у виду решавања проблема „заробљеника” природном селекцијом, без прибегавања оружју; други о једном неуобичајеном облику садизма према противнику, примораном да опроба у потпуно индивидуалном изазову границе своје издржљивости и раздражености таквим условима и околностима. Без да се потежу несигурне психолошке анализе, у кудикамо више емпиријском маниру, може се просто устврдити да у ма којој расправи уз оружје лудило инфицира све заинтересоване стране. То је аксиом којег одмотавање ове приче успева да доведе у жижу, премда остајући на маргини ратних борби, вођених у првом плану.

Паоло Сорчинели