Аутор: Верица Михајловић
Страна: 120
► Остали детаљи

Кад се тако исконска осећања понуде у једној финој нарацији, без обзира на форму слободног стиха, као овде, код песникиње Верице Михајловић, онда је песничка форма само формалност! Њена лирска осећања, која резултирају патњом, наравно, у рукопису, нешто је, у својој чистоти и узвишеној етици срца, што се скоро изгубило у савременој и унесрећеној поетици песника који су утекли од певања о љубави, тог најтрајнијег двојства између елемената на којима почива свет!
Једна искрена и дирљиво испевана тужбалица о радости и болу љубави, за искреног и умећем читања обдареног читаоца!

Крстивоје Илић, песник

Иако је Призивање времена вапај бола, овде је оптимизам, скривена снага у коју се верује и чека. Време је преточено у емоцију „моје време био си ти” – где је у једноставности речи сложена силина љубави која доминира у свим песмама ове збирке. Тако су задовољена неприкосновена „мерила” Богдана Поповића лепе поезије којом се руководио слажући Антологију новије српске лирике, а то је: да песма мора имати емоцију, – мора бити јасна, – и мора бити цела лепа.
Као пример лепоте у целости навешћу песму „Звезда падалица” у којој је сублимирана вечна снага живота и која је, за мене, основна порука збирке која је пред нама.