Аутор: Милисав Савић
Страна: 220
► Остали детаљи

Нови роман Милисава Савића, једног од најактивнијих и поетички најотворенијих представника средње генерације савремених српских прозних писаца, следи најбоље књижевне особине његове раније прозе, посебно њеног поступка напоредних наративних токова, примењиваних у многим његовим романима, најизразитије у Ожиљцима тишине. За разлику од претходних књига, у којима су паралелне приче биле распоређиване у веће композиционе целине, у новом роману оне се систематично смењују једна за другом током целе садржине овог изузетно занимљивог и провокативног прозног дела.
Принц и сербски списатељ има два наративна тока, један се односи на Стефана Зановића, пустолова и самозваног принца из Паштровића у Црногорском приморју, други на писца и просветитеља Доситеја Обрадовића. Њихови ликови се, попут ликова Андрића и Црњанског у Ожиљцима тишине, у новом роману развијају као типични антиподи. Стефан Зановић је динамични путник, маштар, мистификатор, љубавник, затвореник, пригодни песник, пријатељ и познаник европских владара и великих француских писаца и филозофа друге половине 18. века, заљубљеник у непосредни живот и у његове изазовне облике испољавања, пун планова и идеја о побољшању властитог положаја у стварности, чак и на штету других, и пун наде да се његови снови и жеље у будућности могу испунити. Насупрот њему стоји лик Доситеја Обрадовића, просветитеља и патриоте, рационалисте, моралисте, скептика, писца који је веровао у моћ разума и потребу разумевања међу људима и народима, који је својим високо испољеним националним осећањем, непосредно потврђеним доласком у устаничку Србију, умногоме помогао јачању самосвести српског народа у време Првог српског устанка и борбе за националну, културну и политичку слободу.
Као у некадашњим пикарским романима, поглавља о та два кључна лика смењују се у динамичној нарацији и занимљивим, на документарној грађи заснованим стварним животним и на имагинацији допуњаваним ониричким и гротескним ситуацијама, као две супротстављене, а по нечему ипак блиске слике исте, до краја несазнатљиве стварности. Ситуације у којима се налазе ови ликови, ставови које заступају и понашање које испољавају сугеришу не само непосредно наративно, него и много шире, универзално књижевно значење, па чак и актуелно друштвено и политичко. Описујући последње године њихових живота, Милисав Савић наговештава и могућности паралела и аналогија са данашњим временом и са данашњом ситуацијом на српском и балканском националном и геополитичком простору, али пре свега трага за универзалним аналогијама које ова два лика и у антрополошком и у културноисторијском, а поготово у поетичком смислу нуде данашњим читаоцима.