Аутор: Радован Поповић
Страна: 152
► Остали детаљи

Наш најпоузданији и најпознатији књижевни био­­граф Радован Поповић Причом о Душану Ма­тићу моћно и сасвим блиско остварио је увид у изу­зетно утицајну и многострану иницијативу пе­сни­ка, мислиоца, романсијера, усмењака, преводи­оца, као прворазредне личности Београда. Тај „флуо­ре­сцентни Матић” (Божидар Тимотијевић), тај про­фе­­сор слободе, велики маг разговора изричито ур­ба­не провенијенције, свакако је утиснуо снажан под­­сти­цај бар трима нараштајимa стваралаца. Сле­де­ћи наук Андре Жида да фанове и младе песнике ваља упућивати на њихов а не на његов пут, он је, увек помало искоса, већ од раних педесетих го­ди­на оствареност потврђивао пре свега као друго ми­шље­ње. Антидогматичар и солиста по вокацији, Ма­тић на Поповићевим страницама, често на фону но­вих открића, рукописних и епистолaрних, открива многе тајне властите изградње, којој се, уосталом, у опроштајним реченицама након његовог одласка, дивио његов некадашњи надреалистички саборац и коаутор Коча Поповић. Поповић танано расплиће феноменологију настанакâ те фамозне наше, друге над­ре­алистичке централе, у полемикама, забранама, ис­кљу­чивостима, омразама сваке врсте. Овде је до­бро уочено како одиста прошлост дуго траје, и кa­ко је Матић, велики песник пролазности, њеним фанто­мима био одан од Радничких новина Душана Поповића (1915) до никад до краја завршене Коначне јесени.

Поповић, који је и сам улазио у круг Матићевих пријатеља, и био један од тројице који га је 1980. испратио у коначну болничку, никако сад већ не хо­телску собу, као највећи облик самоће, све прове­рава, али и тихо, готово шапатом поверава истине о магији тог усправног човека који је и у свом анти­херојству био самосталан, предак многобројних акту­елних пи­саца, коресподент Бретона и Арагона. Београдски надреалисти, наши мили бретони, имали су синтагму која оправдава њихову кохезију, да не кажем саборност: писати у сарадњи.

Добро разазнајем да је ова књига, у духовном али и стварносном смислу, писана у сарадњи са Матићем. Утолико је њена вредност значајнија а њена тумачења темељнија него игде у овом жанру у нас.

Драшко Ређеп