Strana: 340
► Ostali detalji

Филигранско поигравање додатном унутрашњом римом у стиховима разнолике дужине, од сасвим кратких седмерачких до неке врсте хексаметра, овдје је додатно усложњено моментом преаранжирања сонета у све могуће облике које дозвољава ова форма од четрнаест стихова. Артистички најизбрушенији је сонетни вијенац или, како аутор наглашава сонетно коло, у коме сваки сонет носи акростих, а онај магистрални и палиндромни акростих, који упозорава да се читава творевина може прочитати унатрашке, при чему се открива нови значењски низ или читав још један нови сонетни вијенац.

Ранко Поповић

Бабић овом књигом показује да пјесме не пише по инерцији писања, да пјесник није у доколици и из досаде. Пепео сјећања заборава навире му на уста и очи, он каже: Не певам – то душа тражи по сновима (зараслу пртину у отрулом злату) то се душа учи преким путевима разносити моју младост папирнату.
Драгољуб Јекнић