Сан је сваке женске особе да буде опевана, преточена у стихове и тако отргнута од заборава. Управо је остварење тога сна, у форми поеме, аутор поклонио Сањи. Инспирисан њеним образовањем, лепотом и радозналошћу, Бранко Инић је сочинио ове стихове и пружио нам јединствено поетско дело.

Поета не пропушта прилику да нас овом поемом подучи, те ће љубавну причу приказати кроз путовање двоје супружника. То ће му омогућити да покаже мајсторство у коришћењу елеманата пасторалне поезије, али и научити нас шта то чини „златни прстен Русије“, које се реке и градови могу срести на пропутовању ка и кроз Русију, како изгледа природа нама тако далеко, али читајући ове редове потпуно близу. Аутор не крије своју наклоност према Русији и Русима, те нас олако може подсетити на Вука и Павла Исаковича и њихов сан о утопијској сестринској Русији. Тако ћемо приметити, да се његов говор преплиће са говором његових јунака, што ће нам држати пажњу приликом читања, и љубав према Русији преточити код актера поеме. Набрајањем топонима на одређеним местима у облику номинатива и у интонацији која је таква да звуче као ритмички говор, доприноси звуковној организацији поеме, тако да читалац просто мора осетити атмосферу. Користећи се синестезијом, као главним средством певања, Бранко Инић нас премешта у простор збивања, а честим анахронизмом успевамо да очима јунака сагледамо једну другу стварност. – из Поговора

Дијана Тошић