Autor: Pol Krugman
Strana: 216
► Ostali detalji

Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju povlači paralelu između tekuće ekonomske krize i događaja koji su prouzrokovali Veliku depresiju, objašnjavajući šta treba da preduzmemo kako bismo izbegli katastrofu. U knjizi koja se čita u jednom dahu, Pol Krugman znalački, ali jednostavnim jezikom objašnjava složene ekonomske i tržišne mehanizme koji su u neverovatno složenom preplitanju doveli do skorašnjeg sloma svetskog finansijskog sistema i krize koja potresa čitav svet. Da li je uzrok u temeljima samog kapitalizma ili je upravo mešanje države i nespremnost da se dozvoli tržištu da samo sebe reguliše proizvelo lanac loših poteza koji je u Americi podstakao krah tržišta nekretnina i propast velikih banaka, a potom se prelio na ostatak planete? Krugman pokušava da ukaže na i na potencijalne buduće probleme, ali to čini uz dozu optimizma i sa brojnim zanimljivim analogijama i istorijskim primerima. Ovo je popularno napisana knjiga o važnoj temi, koja je u jednakoj meri zabavna i poučna.

IZ EPILOGA

Iako izgleda da se rizik od potpunog ekonomskog kolapsa povlači, još je dalek put do toga da možemo da kažemo kako se kriza završila. Zamislite svetsku ekonomiju kao pacijenta koji je došao u bolnicu u kritičnom stanju. On sada više nije na listi kritičnih pacijenata ali je i dalje veoma bolestan, bez naznaka o tome kada bi se mogao potpuno oporaviti. Verovatnost da će se svet suočiti s dugotrajnom slabošću, pa čak i izgubljenom decenijom, i dalje je veoma visoka.

Oni koji su proučavali Veliku depresiju često koriste događaje iz 1937. godine kao upozorenje. Američka ekonomija je tada već četiri godine brzo rasla iako je prema normalnim kriterijumima nezaposlenost i dalje bila veoma visoka. Bez obzira na to, američki kreatori politike proglasili su pobedu nad depresijom i pokušali da se vrate normalnim, konzervativnim ekonomskim politikama. Frenklin Delano Ruzvelt je pokušao da uravnoteži budžet, a Federalne rezerve pokušale su da „upiju“ ono što su smatrale preteranim prihodima banaka. Rezultat je bio katastrofalan: ekonomija je opet krenula nizbrdo, nezaposlenost se povećala i počelo se govoriti o Ruzveltovoj depresiji. Na potpun oporavak čekalo se sve do Drugog svetskog rata.

Bez sumnje, prvi znakovi ekonomskog oporavka vodili su prema zahtevima za povratkom konzervativizmu. Znalci su, ignorišući lekcije Japana tokom devedesetih i SAD tokom tridesetih godina, neprekidno upozoravali da će ekspanzija kredita Federalnih rezervi dovesti do inflacije i da će budžetski deficiti istisnuti poslovna ulaganja. Ako bi kreatori politike usvojili ovakve primedbe, ponovila bi se 1937.

Zbog toga je veoma važno shvatiti gde se nalazimo. Možda smo izbegli ponavljanje Velike depresije, ali i dalje i te kako živimo u svetu u kojem ne vrede uobičajena pravila ekonomske politike. Odnosno, živimo u svetu kojim upravlja ekonomija depresije – a razumevanje logike ekonomije depresije, u kojoj vrlina može biti mana a razboritost glupost, naša je jedina odbrana od ekonomske propasti.